Први дан минулог викенда са посебним задовољством упутили смо се у Мало Црниће да боље упознамо и читаоцима представимо свестрану и даровиту особу пуну елана, идеја и талента. Као учитељ, испратио је у живот генерације људи оставши им драг као неко ко их је учио првим словима, бројкама и рецитацијама, а који данас имају и знање и звање. Као глумац, оставио је дубок траг у културном миљеу стишке равнице. Као добровољни давалац крви само је доказао крилатицу да хуманост не тражи захвалност, већ је саставни део људског достојанства. У дворишту породичне куће подигнуте тридесетих година прошлог века дочекује нас Мирослав Мире Митровић. У окружењу које обилује зеленилом и ватрометом боја разноврсног цвећа, седамо за сто на коме је мноштво фотографија, исечака из новина, награда, диплома, плакета, док нам вруће августовско пре подне улепшавају мед, хладна вода и кафа којом нас служи Бојана, Миретова животна подршка преко четири деценије.
-Рођен сам 13. септембра 1955. од оца Љубише и мајке Радице, рођене Златковић одрастајући у сељачкој кући где је увек било посла и за нас децу. Као и сви сеоски малишани, мој старији брат Драгослав, који на жалост више није са нама и ја, чували смо стоку по Стигу и долини Млаве јашући коње и купајући се у тој тада чистој реци. У школу сам пошао са шест година и то крајем октобра, јер сам већ одлично читао и писао и знао још много тога. Примила ме је учитељица Десанка Ивановић која ми је била узор и изузетно утицала на мој каснији животни позив. Љубав према читању и књизи улио ми је деда, мајчин отац Љубивоје звани Љуба Цицвар а ја и данас носим тај надимак, вели наш домаћин и саговорник.
По основној школи коју је завршио у Малом Црнићу, Мирослав у Пожаревцу уписује Учитељску и то последњу генерацију смера учитеља а жеља за даљим школовањем води га у Нови Сад у коме на Филозофском факултету студира Одсек историје.
– Нажалост, историју нисам окончао због трагедије која је изненадним одласком брата у најлепшим годинама уздрмала породицу. Вратио сам се у село и првог септембра 1976. почињем свој учитељски позив у селу Крављи До, где сам службовао све до 1987.године. Потом долазим у Батушу и учим децу наредних 16 година, 2004. премештен сам у Велико, а 2013. долазим у родно Мало Црниће где ћу ускоро дочекати пензију, сазнајемо од Митровића који нам показујући једну фотографију у униформи говори:
– Војску сам служио као пешадинац и то добровољно и носилац сам значке Примеран војник. Учествовао сам и на радним акцијама а једино нисам играо фудбал јер је било много бољих од мене те сам лопту препустио њима, а себе видео…па, поменули сте већ где!
ЗАХВАЉУЈУЋИ УЧИТЕЉИЦИ
У воде театра наш саговорник упловио је још као основац, а љубав према глуми, како каже, навише дугује учитељици Деси, која га је увела у овај магични и разнолики свет.
-Све је почело на школским представама, док је остало надограђено мојом упорношћу, радом и сарадњом са врсним редитељима који су, гостујући у нашем аматерском позоришту, давали усмерења и откривали тајне тетра, каже Мирослав који је од оснивања редован члан и првак Општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ у Малом Црнићу, и додаје:
– Трудио сам се да љубав према глуми и уметности током своје учитељске каријере пренесем на ђаке, првенствено радећи са њима приредбе и школске позоришне представе, док сам поносан и на рад у фолклору. Наиме, у сваком селу у коме сам службовао, ученике сам усмеравао у ову област учећи их прве кораке и преносио своје знање које сам стекао као искусан фолклорац са небројено наступа до данас. Драго ми је када могу да се похвалим тиме да је један од мојих ђака данас директор Центра за културу и успешан кореограф Општинског фолклорног ансамбла, прича Митровић.
Како каже, последњих година главне позоришне улоге препустио је млађим колегама и док је на сцени пружа им драгоцене савете и препушта да сопственом интуицијом „краду“ глумачко умеће од њега. Како и не би када је Мире Митровић једанаест пута био добитник прве награде за главну мушку улогу на Фестивалу драмских аматера Србије, популарном „ФЕДРАС“-у, два пута за епизодне, али и небројено признања, награда и захвалница како у Србији, тако и ван границе родне земље. Са нескривен задовољством показује нам Златну значку КПЗ Србије за рад у култури као и Октобарску плакете општине Мало Црниће.
МАНИФЕСТАЦИЈЕ, ЕМИСИЈЕ, ЛОВ…
– Спајајући учитељску професију са глумом из мене је проистекао и дар за конферансијеа, тако да нема манифестације у Стигу коју нисам водио, а посебно истичем овај вид сарадње са народним оркестром „Сербиа“ Новице Стојмировића који својим радом негује непроцењиви део српске музичке традиције. Наравно, када у мало место дође велика телевизија, то је за нас мештане велики догађај, тако да сам поносан на учешћу са својим колегама у емисијама „Жикина шареница“, „Знање имање“ и другим. То, некако, остаје цео живот у сећању, вели Мирослав са којим разговор усмеравамо у још један део живота који је поклонио другима: хуманост.
– Давалац сам крви и председник Црвеног крста Мало Црниће дуже од 20 година, а драгоцену течност дао сам до данас равно 104 пута.
Прелиставајући албуме са фотосима, видимо да је једна од пасија Мирослава Мире Митровића, учитеља и глумца, лов.
– Ловац сам од 1977. године а данас сам председник скупштине Ловачког удружења „Млава”. Са годинама које чине своје интересовање је мање, мада – ретко изостајем из лова. Највише сам ту због дружења, природе и паса јер без доброг пса нема лова.
Ипак оно најважније оставио је за крај…
-Ожењен сам Бојаном, рођеном Милановић, медицинском сестром, сада у пензији. Брак у коме смо 43 године подарио нам је међусобно разумевање и пуну подршку, јер је и она веома успешна глумица Аматерског позоришта, а раније се бавила фолклором. Такође, наша љубав крунисана је двема кћерима: Јеленом и Иваном, а ту је и наша, тренутно највећа срећа унучићи Андреја и Јована, каже Мирослав Митровић наглашавајући да ни у време пандемије нема времена за седење:
– Обрађујем осам хектара земље, имам виноград, башту, воћњак и ситну стоку и све стигнем, за све имам времена. Све то могу и хоћу, јер – волим!
Влада Винкић