2020-01-04T14:41:26+01:00 4. јануара, 2020. 14:39 |

Мирослава – Цица Тошић: Хладна земља топлог срца

   ИЗ УСМЕНЕ БЕЛЕЖНИЦЕ НОРВЕШКИХ ИНТЕРНИРАЦА ИЗ ПОЖАРЕВЦА

   „Нико именован, нико заборављен“, речи су које се налазе на споменику подигнутом 1973. Године на брду мира у Горњем Милановцу у славу и сећање свих југословена који се нису вратили из заробљеништва у Норвешкој током Другог светског рата. Крај тог споменика, 10. јуна ове године, одржан је осми по реду скуп преживелих југословенских партизана интернираних у логоре широм Норвешке. Овој свечаности присуствовала су и дванаесторица интернираца из Пожаревца и Костолца.

       Дане у норвешким логорима брижљиво је записивао Бора Стаматић, норвешки интернирац, сада секретар Заједнице здравствене заштите у Пожаревцу. Његова документација је доста обимна, а ми смо узели само мали део како бисмо упознали читаоце са тим периодом живота  наших људи у далекој, а ипак нама блиској земљи.

На слици: Група пожаревачких интернираца и омладинаца приликом откривања споменика у Горњем Милановцу јула 1973.


                               У ГРОБОВИМА НОРВЕШКЕ ОСТАЛО ТРИ ХИЉАДЕ ЈУГОСЛОВЕНА

      Ни после четири деценије, ратни ураган који је прохујао Европом не пада у заборав. Чува га историја, учесници и очевици тих ужасних страдања. Прича почиње када су југословенски партизани протерани у Норвешку да би, све док имају снаге били искоришћени за најтеже радове на каменолима, односно за изградњу обалског система, који ће служити за одбрану немачког фашизма од евентуалног продора савезничких снага.

      У Норвешку је отишло око 4.500 југословенских партизана, комуниста и симпатизера. По некој евиденцији, од маја до септембра 1945. у Југославију су се вратила 1633 југословенска интернирца. У гробљима широм Норвешке остало их је око 2.800.  Не треба објашњавати да су фашисти искоришћавали интернирце напорним радом и слабом храном, а изнемогле ликвидирали стрељањем, пребијањем, вешањем, умирањем од глади, купањем у хладној води…Биланс смрти био би далеко већи да није било организованог отпора Норвежана, који су и по цену својих живота помагали југословенским интернирцима. Преко тзв. слободних радника Норвежана, којих је било на свим градилиштима, Југословенима је стизала помоћ на разне начине: обевштавали су их о ратној ситуацији, унисили штампу и радио вести са норвешког радија, кришом допремали храну, снабдевали их компасима и бусолама за организовање бекства у суседну Шведску, обевештавали о најкраћем путу, а често их водили до шведске границе. На путевима су градили шумске колибе да би бегунци могли да се одморе, а у њима су могли да нађу храну, одећу и обућу. У тим најтежим данима родило се пријатељство два народа удаљена само географски. Пријатељство је створено  и неговано, а као резултат тог пријатељства никли су и огранци норвешко-југословенских друштава по многим градовима широм Југославије.

    На последњим сусретима у Горњем Милановцу присутнима се обратио Торе Бег, норвешки амбасадор и на чистом српско-хрватком језику пожелео да ово пријатељство поживи дуго и буде присутно у борби за мир и једнакост свих народа у свету.

                                                                 СВАКИ СУСРЕТ ЈЕДАН ДОГАЂАЈ

        Милинко Јовановић из Пожаревца не пропушта ни једну прилику да се сусретне са саборцима из норвешких логора.

        -Три године проведене у неколико норвешких логора никада се не заборављају. Повратак у слободну домовину је за нас био Ново рођење. У оним најтежим  моментима када смо радили до исцрпљењ и падали од умора и глади, велико другарство и слога, а пре свега подршка и пријатељство Норвежана, враћали су нам веру у живот. Једном приликом су Немци међу нас убацили групу окорелих криминалаца из београдских затвора са намером да унесу немир и да нас разједине. Нису успели, одмах смо прозрели да су то провокатори.  Лоше су се провели, стигла их је заслужена казна.

                                                                                   ПОЛА ШОЉЕ ЧАЈА

       Скупу у Горњем Милановцу присуствовао је и Никодије Сретеновић, некадашњи логораш београдског Сајмишта који је заједно са осталима транспортован, не у Норвешку  већ у Немачку, али су и сећања тих логораша била исто толико тешка колико и оних у Норвешкој.  Судбина заробљеника била је свуда иста.

      -Овакви скупови враћају  сечања на оне тешке, суморне дане када између живљења и умирања није било разлике, али и на оне светле моменте када се међу преживелима стварала чвртса  спона, снажна и нераскидива. На оваквим сусретима смо се препознавали и сећали неких момената на које смо заборавили, или су лежали дубоко негде у дну срца. Тако је било и овога пута када ми је пришао др Љубомир Петровић Љуље, пофесор  Шумарског факултета са којим сам заједно био депортован из злогласног Сајмишта у Београду на  рад у немачки логор. Каже ми: „Сећаш ли се када сам онако болестан и са високом температуром лежао у једном куту фургона, а ти ми прилазиш и нудиш пола шоље чаја, оног јадног и мршавог следовања које смо добијали“.  Ја сам то био заборавио, а мој Љуље се баш тог детаља сетио, испричао нам је Сретеновић.

                                                                                                                                                              М. Тошић

                                                                                                                                             (Објављно 19. јуна 1984.)