ПРЕПОЗНАЈ И ПОБЕДИ НАСИЉЕ
Вршњачко насиље је један од већих изазова савременог друштва. Реч је о појави са алармантном учесталошћу и последицама којим се медији углавном не баве или се баве на сензационалистички начин, што је на известан начин подједнако погубно. Заташкавање проблема који узима маха или извештавање које даље подстиче на насиље су штетни по појединце, породице и читаву заједницу. У Браничевском округу постоји 25 електронских медија, већином портала, радио и ТВ станица и један штампани медиј. Они би требало да задовоље потребу за информисањем око 200.000 становника. Доступна анализа показује да су до сада годишње, по медију, пласиране две објаве о насиљу међу децом. Информације су ,при томе, или потпуно штуре и ослоњене искључиво на полицијске извештаје или сензационалистичке. У оба случаја нема едукативног садржаја, уз често занемаривање заштите података о малолетним лицима чиме би требало да се позабаве медијска удружења.
НОВИНАРСКИ КОДЕКС И ЗАШТИТА ПОДАТАКА
То и јесте честа тема медијских удружења о којој се оглашавају у настојању да „натерају“ власнике медија, уреднике и новинаре да се професионално баве својим послом и поштују новинарски кодекс и друге законске акте, потврђује Нино Брајовић, генерални секретар Удужења новинара Србије:
–Медији најчешће греше тако што жртве вршњачког насиља и малолетнике чине препознатљивим. Чак и када објаве иницијале малолетних жртава вршњачког насиља, медији их често учине препознатљивим тако што објаве имена или фотографије њихових родитеља или бликих рођака.
Брајовић конкретно и објашњава најчешћи начин на који се то чини:
-На пример, објаве изјаву родитеља, рођака под пуним именом и презименом, учине препознатљивим место где се десио инцидент, објаве фотографију куће где жртва живи, школе где је малолетник или жртва вршњачког насиља ученик и додаје:
-Јасно је колику штету жртве, али и починиоци вршњачког насиља могу да претрпе, њихова браћа и сестре, родитељи и рођаци када се учине јавно видљивим у медијима. Наравно, медији који тако поступе, крше Кодекс новинара Србије и Закон о јавном информисању и медијима.
Начин да се жртва, односно подаци заштите је могућ:
-Постоје примери у западним медијима, рецимо у Великој Британији, када медији о малолетнику за којег постоји велики медијски и јавни интерес пишу серију текстова, данима и недељама и уместо иницијала користе измишљени надимак. На тај начин, користећи измишљени надимак медији персонализују малолетну особу, стварају саосећање код читалаца, гледалаца или слушалаца при чему истовремено крију њен идентитет. Чак постоји и договор медија да ни унакрсно објављивање информација у њима не сме да их учини препознатљивим.
-Код нас таква пракса, на жалост, не постоји, закључује генерални секретар УНС-а.
Национални програм „Чувам те“
Према неким наводима чак 70 одсто дечака и 68 одсто девојчица од шестог до осмог разреда доживи неко насиље у школи.
У марту ове године, Влада Србије је покренула националну платформу за превенцију насиља у школама „Чувам те“ за подршку и едукацију родитеља и наставника.
Вршњачко насиље је проблем глобалних размера, а најпогођенији су тинејџери. Школа је безбедно место тек за половину ученица и ученика у свету узраста 13 до 15 година, показује анализа УНИЦЕФ-а из 2018. године.
КАНАЛИ УТИЦАЈА
Посебан вид „медија“ који је преплавио стварност и нарочито је распрострањен као једини извор информисања код младих су друштвене мреже. Мада званичних анализа нема, утицај њихових садржаја, а пре свега некажњива неодговорност, на адолесценте је пресудна и умоногоме већа од класичних медија. Објективна видљивост проблема је први корак ка решавању и у њу треба да буду укључени сви, деца, родитељи, школе и цео образовни систем од наставника, педагога, школске управе до Министарства просвете.
Утицајем медија, посебно друштвених мрежа на спречавању и превенцији вршњачког насиља у Школској управи Пожаревац бави се Драшко Грујић, просветни саветник. Током протекле године одржао је низ предавања и едукација како би подстакао све чиниоце у образовном систему да на прави начин приступе решавању ових проблема:
-Друштвене мреже или друштвени медији имају огромну моћ да утичу, усмеравају и обликују јавно мњење. Друштвене мреже су реално, канали који омогућавају пренос тренутних и персонализованих порука, као и производњу и пренос слика, видео, аудио и текстова у широком или масовном друштвеном контексту. На неки начин, друштвени медији, друштвене мреже представљају праву револуцију у начину комуникације тако што имају све функције својих претходника уз додатак једног базичног, али суштинског елемента, производњу садржаја од стране корисника. Данас су друштвене мреже постале простор који може послужити за промоцију вредности, идеја, концепата, симбола, уверења, робе и услуга најразличитијих типова, кроз повезивање стварних људи кроз систем мреже засноване на заједничким интересима, али често и за промоцију садржаја који би могао бити угрожавајући. Важно је да грађани као конзументи информација које медији пласирају, овладају знањем које ће им помоћи да јавну информацију одвоје од разних облика приватних информација, како би могли да, када гoд је то потребно, разликују гласине и трачеве од информација које им могу бити од помоћи у остваривању властитих права на правовремено и истинито информисање или промовисање својих иницијатива, било у личном, било у ширем друштвеном интересу.
ДЕЦА НАЈРАЊИВИЈА У САЈБЕР СВЕТУ
О деци као најрањивијим конзументима садржаја друштвених мрежа, Грујић каже:
-Најосетљивији део друштва су свакако деца и зато је забрањено откривати у медијима поводом немилих догађаја, њихов идентитет. Медији не би смели објављивати јасне, незамагљене фотографије ни снимке, нити давати описе или детаље због којих би дете касније могло трпети злостављање околине у којој живи. Идентитет не чине само име и презиме, већ и иницијали детета, број година, разред, назив школе коју похађа, име и презиме родитеља, име улице у којој живи. Све су то делови идентитета који могу открити о ком се детету ради у неком чланку или прилогу. Неадекватно извештавање о деци – непоштовање наведеног о идентитету што додатно угрожава децу, руши приватност и достојанство нарочито ако су деца жртве, а деца која су починила насиље или неко друго недолично дело откривањем идентитета бивају трајно обележена као насилници, криминалци. Има много назови медија и назови новинара који све наведено не поштују, као и неодговорних или злонамерних појединаца на друштвеним мрежама који својим објавама могу да угрозе дечји живот и достојанство. Непоштовање ових правила такође спада у насиље.
Једноставног решења када су у питању и медији и друштвене мреже у заштити деце као најрањивије популације конзумената садржаја нема, додаје Драшко Грујић:
-Свакодневно се на интернету увећава број веб-сајтова и веб-страница као и количина датотека. У питању су милијарде доступних страница и сајтова. Обиље садржаја, информација… Поента едукације је да свим тим информацијама треба да се приступи критички са сумњом у њихову тачност и релевантност. С друге стране, то никако не значи да на интернету нема веома квалитетних информација, али оне не би смеле да се узимају безрезервно и увек их треба проверити из више извора. Данас практично свако може поставити информације на веб, а то се често ради циљано, да би се утицало на нечије мишљење, став и доношење процене, одлуке или избора на основу доступних информација. То представља злоупотребу информација.
Д. Деурић
Извор Недељник Реч народа