Драган Радосављевић дочекао нас је на свом имању у Маљуревцу које уплива у стишку равницу, а случај је хтео да се сретнемо на дан Светог Трифуна, заштитника виноградара и винара. Случај или не, овај свестрани и талентовани човек у вилајету који одише традицијом предака поседује вински подрум у коме настају врло добра вина. Бистра и питка попут стихова које ствара. Наш саговорник је члан Књижевне заједнице Пожаревац, Клуба љубитеља књиге Мајдан, Књижевног клуба Лахор, Књижевне заједнице Југославије, Светске књижевне академије. Познат као стваралац који сјајно презентује своју поезију на јавним скуповима, он је добар организатор уметничких догађања: неколико година за редом организује традиционално песничко дружење на „Ла Салашу“ док је песникињи Славици Пејовић десна рука у организацији међународног песничког скупа Дунавски Орфеј, новогодишњег дружења песника и манифестације Два пера у једном даху.
Упознајући Радосављевића и његово ангажовање, људи од духа у шали би рекли да је то особа „три у један“. Са правом, јер је у питању песник, дипломирани машински инжењер и пољопривредник. Но, ми из разговора схватамо да ова опаска не би била адекватан опис, јер је он и добар домаћин, одан супруг, изузетан родитељ, човек од слуха, другарчина…
ОД ФОЛКЛОРА ДО СТИХОВА
Драган је рођен 10.новембра 1966. у Пожаревцу и одрастао је у релативно сиромашној породици. Но, такво окружење за нега је био подстек да учењем и радом постигне успех и побољша квалитет живота, како себи тако и породици.
– То је била пројектована стаза коју сам све чвршће табао најпре као основац а потом и као ученик средње школе, вели Радоављевић који је увек био међу најбољим ђацима а свој таленат усмеравао у традиционалне вредности:
– Након првих корака у фолклорном ансамблу у Маљуревцу, наставио сам да играм у Културно уметничком друштву „Костолац“, са којим сам годинама наступао играјући на бројним домаћим и европским позорницама под водством легендарног кореографа Николе Топа. У том ансамблу упознајем дивног човека Зорана Стојићевића Рикарда, коме се са благом дозом треме поверавам да пишем поезију. Нисам погрешио, јер ми Рикардо даје усмерење и моралну подршку да наставим, сазнајемо од Радосављевића.
Убрзо наш саговорник одлази на одслужење војног рока у словеначки град Птуј а наставља у елитног Титовој гарди у Београду. За 11 месеци изнедрио је прву збирку песама „Руже из мога врта“, усмеравајући читаоце да су стихови заправо симболични пупољци изникли из његовог размишљања и талента.
– Приликом војничког изласка, шетајућу Скадарлијом, на зиду једне кафане прочитао сам стихове Ђуре Јакшића, што ме ји је улило огрмону веру и пружило подстрек у уверењу да ће поезија, а касније и проза постати саставни део мог живота, каже.
По повратку из војске Драган Радосављевић је усмерио живот ка токовима које је предодредио, засновао брачну заједницу а супрузи Слађани предочио да ће направити паузу у писању све док чврсто не организује породичну егзистенцију. Тако и било: након успеха на свим планираним пољима, вратио се својој љубави-писаној речи у чему га је породица подржала али и данас подржава. Као плод рада читаоцима је даривао две збирке, са неких три стотине песама „Пратим те срно моја“ и „Шансоне љубави“.
– Утисак који је на мене оставио боравак у гардијској јединици ЈНА био је подстек и тема за роман који се налази у рукопису и носи назив „Гардиста“, говори Драган.
ДУБОКА НИТ ХУМАНОСТИ
Драган Радосављевић је по струци дипломирани инжењер машинства запослен на Поршинском копу Дрмно, где обавља захтевне и важне послове шефа одржавања система. Како са успехом води машинско одржавање, са ништа мање успеха на прелепом кућном имању у Маљуревцу води фарму јунади у чему му несебичну подршку дају супруга Слађана и син Александар. Иако влада мишљење да су машинци тврда срца јер обрађују челик, наш домаћин је пример танане душе која недри стихове и негује лепу писану реч. Такође, у окружењу се за Радосављевића зна да је човек који у сваком тренутку жели да помогне. Вредно је поменути да је дугогодишњи добровољни давалац крви а најважније је да спада у ред оних који активно раде на ширењу свести о овој врсти хуманости. Интересујући за винарство, којим се такође успешно бави, сазнајемо да не поседује сопствени виноград, али купује пажљиво одабране сорте грожђа у које улива труд рад и знање који се временом, баш попут његових стихова преобразе у бистре, укусне и очаравајуће капи вина.
На крају сусрета Драган нам поклања неколико књига уз жељу да их прочитамо до следећег сусрета, јер ће нас тада дочекати његова нова дела, те овде у рецензији Савице Joвановић налазимо кључић за браву којом затварамо нашу причу:
„Песник Драган Радосављевић у својим лепршавим и попут младог Бранка необузданим песмама више личи на неког ренесансног трубадура што пева својој драгој него на песника двадесет првог века. Сав у игри, пошалици, лакој заводљивости, копрени љубавној, хедонистичкој клацкалици и страственој природи, он балансира између љубави као талисмана и фатума и љубави као лаке измаглице и лепета голубијих крила….Своје „меко мишљење“, своју душу задојену лепотом и апсолутима људских врлина али и милоштом своје мушке природе, заштитничке и нежне, разлива по своме версу храбро, витешки, увек на служби својој госпи и својој музи – поезији. Он за њу, своју драгану, иде на мегдане и своје срце даје на длану, али он за њу и трепери попут конзоле на ветру, шуми као јаблан, прибира васионске откуцаје у своме билу и рефлектује вибрантне стихове сопствене опијености, дрхтавице и чежње.“
Влада Винкић
