Његова званична канцеларија је у Швајцарској, свакодневно прелази границу из Француске где живи, док је повремено у Енглеској, земљи у којој као студент-докторанд редовно учествује на симпозијумима и стручним скуповима на којима су познанства и сусрети са људима из света науке и размена искустава неописиво драгоцени за усавршавање области којом се бави. То је Пожаревљанин Милош Војиновић, физичар ангажован у ЦЕРН-у, највећој светској научној лабораторији фундаменталних истраживања из области физике елементарних честица. Познаваоце науке не треба подсећати да је 1954. године приликом оснивања овог еминентног научног Центра у Женеви потписник испред тадашње Југославије био један од најзначајнијих српских физичара Павла Савића, који је својевремено седео у клупама Пожаревачке гимназије, управо попут нашег саговорника.
За разговор са Милошем чекали смо три године, што није необично за струку којој је посветио сопствено знање и професионални живот. За утеху нам је релативност времена и податак да ће његов тренутни рад на развоју одређеног система своју примену наћи тек за десетак и више година.
СПОРТ, НАУКА ИЛИ УМЕТНОСТ
Милош је рођен 1993. године у Пожаревцу где је уз мајку Дубравку Николић и оца Дражaна Војиновића велики део слободног времена посвећивао млађој сестри Маши и брату Виктору. Када је поставо ђак, не запостављајући редовне и ваннаставне активности у школи „Краљ Александар I“, уз другаре се најчешће играо на простору којим доминира зграда Тријангл у улици Чеде Васовића а пасија му је била кошарка.
– Био сам ту када је кош постављан, након чега сам читав свет гледао кроз кош сањајући да једног дана тријангловски заменим неким далеко значајнијим и познатијим у свету. Са друге стране, мама која је рендген техничар и тата машински инжењер су ми на свој начин уливали појмове везане за поједине сегменте окружења, тако да сам део интересовања усмеравао на то да разумем природу, од чега је сачињен свет који ме окружује, како шта функционише.. Кроз основну школу математика и физика су ми ишли од руке, много сам вежбао те предмете и њима покушавао да дефинишем много тога што ме је занимало, сећа се Милош чија свестраност се огледала у једном хобију – цртању.
– Уз кошарку и науку, себе сам почео да замишљам и у уметности, те данас постоји одређена доза сете и за спотром и за уметношћу. Но, у једном тренутку човек мора да донесе одлуку и одреди свој професионални пут. Мислим да је то код мене „клинуло“ средином средњошколских дана у Пожаревачкој гиманзији када сам одредио да примат усмерим ка природи и математици, прича нам саговорник који уписује Електротехнички факултет у Београду а за себе у том добу каже:
– Није шала: ја сам био вечити студент. Студирао сам ЕТФ осам година, и даље сам студент па у неком моменту помислим да човек мора током читавог живота да буде студент. Трудио сам се да никада не правим компромис између онога што учим: хтео сам све да разумем, да видим ширу слику а не само да положим испите, искрен је Милош, који непосредно пред дипломски испит конкурише за пријем у ЦЕРН – Европску организацију за нуклеарно истраживање.
Међу великим бројем научника из целог света, нашем суграђанину указани су част и поверење да потише уговор за ангажовање у овом, највећем светском центру за истраживање физике елементарних честица.
– Пред истек мог првог уговора, вратио сам се у Београд, одбранио дипломски на ЕТФ-у а потом у ЦЕРН-у добијам нови. Реч је о уговору докторског студента а тренутно похађам Империал Колеџ (Imperial College) у Лондону, вели Милош који је докторанд високоенергентске физике, односно физике честица и ради на развоју система за одлучивање да ли је известан догађај занимљив или не за даљу анализу и проверу појединих научних хипотеза.
ТАМО ГДЕ ЈЕ РАД ОДМОР
Оно чему смо тежили приликом разговора је да приближимо шта Милош Војиновић конкретно ради у ЦЕРН-у, да то сами схватимо и пластично пренесемо кроз овај текст. Речју, са једне стране је теоријски физичар који кредом на табли пише једначине и дубоко је у томе, далеко од реалног света, уз ограначичења шта је заправо од његових теорија изводљиво у примењиво у пракси. Са друге стране ту су инжењери многих области, окружених колегама са којима контакт и реализацију успостављају у оквиру својих области. Како је неопходно да се ова два, условно речена различита света споје, Милош је ту да са читавим тимом колега најпре до у детаља проучи и схвати понуђене могућности теорије и анализира конкретну примену у пракси, начини реалну процену и утаба стазу на даљем раду при реализацији одређеног пројекта.
– На жалост, често се деси да теоретски радови буду неизводљиви у пракси и теоретичарим мора да се саопшти како од хипотеза, вишегодишњег рада и обимног научног рада – нема ништа. Народски речено: ја сам на својеврсној ваги чији тасови преовлађује мало на једну, мало на другу страну, а најсрећнији сам када се заустави на страни где пројекат може да почне да се развија из свог ембриона. Наравно, теоретски стручњаци немогућност реализације тешко прихватају, али у свему лежи могућност да се одређени планови редигују, пронађу нове могућности а идеја једног дана заживи у одређеној области, објашњава Милош.
Са ЦЕРН-ом је тренутно повезано преко 15.000 научника из читавог света, док је пар хиљада свакодневно у Институту, међу којима је и Милош.
-Оно што сте дотакли је да ЦЕРН представља мултикултуралну институцију у коју долазе стручњаци из најразличитијих делова планете са разним експертизама, и скупа раде на истом циљу откљањајући све своје различитости разумејући се искључиво кроз језик логике и истине, казује Војиновић.
Имајући у виду научно ангажовање, овде се обављање посла не граничи класичним радним временом већ самом кристализацијом идеје и даљим могућностима, те некада процес траје и десетине сати.
– У слободно време узмем гитару или прочитам књигу, што ме опусти. Но, окружење и мотивација су невероватни: неретко се деси да ми заборавимо радно време а сам рад једноставно представља опуштање, каже Милош и додаје да је веома срећан што у ЦЕРН-у може да „нахрани“ сва своја интересовања и према науци и према техници, јер само у једној области то не би могао.
– Посебно ме радују доласци у Пожаревац, сусрети са породицом и друштвом из времена одрастања. У прво време сам покушавао да испланирам сваки тренутак, али сам схватио да је боље препустити се окружењу и одживети тих неколико дана као и свако од оних са којима се тада сретнем. У тим тренуцима се заиста опустим и прикупим снагу за даљи рад, закључује Милош Војиновић.
Влада Винкић
