Прилика за разговор са Наташом Паклар указала се непосредно пред њен долазак из Љубљане на семинар у Београд. Наша саговорница је прве музичке кораке начинила у Дувачком орекстру ИЕК Костолац као флаутистиња и први женски члан овог састава, док ју је професионални живот водио стазом успеха од солисте до врхунског музичког педагога. Не желевши да запоставимо њене музичке успехе који додирују високу тачку на музичком небу, истичемо њену истрајност у раду са младим генерацијама музичара међу којима данас има врхунских флаутиста и пиколиста који засењују како словеначку тако и европску такмичарску сцену. Последњих година Паклар је као члан жирија дувачких надметања често била присутна у Београду и Пожаревцу, што је оживело сећања на дане школовања и улазак у свет музике, а нама прилика да изнедримо занимљиву причу.
Наташа Паклар је одрастала у Костолцу и прва сећања воде је у улице Саве Ковачевића и Боже Димитријевића где је међу бројним другарима градила сопствени свет маште.
-Ако се нечега посебно сећам, то је да смо под неким дрвећем, ми девојчице редовно правиле сарме. Речју, блато смо увијале у лишће са дрвета, стављале у пластичне шерпице и томе се највише радовале. Зими је било доста снега те је читава дружина вукла саонице негде до милицијске станице одакле смо се спуштали по низбрдици, уз осмех се сећа Наташа доба пред полазак у школу и додаје:
-Предивна сећања носим и из основне школе „Моша Пијаде“ Јако сам волела учитељицу Јелку Коруновић која је била ауторитет и све заједно нас увела у једно ново доба. Дружење и жеља за новим сазнањима водиле су ме кроз школски хор али и драмску секцију. Сјајно и са много ентузијазма водио ју је наставник Радомир Ђорђевић који ми је указао поверење да за предаставу „Кликераши“ начиним музику, што је мени био неки озбиљнији контакт са музиком, вели наша саговорница који је за ово ангажовање награђена на регионалном такмичењу у Жагубици.
Попут највећег броја Косточлана и Наташа Паклар рођена је у пожаревачком породилишту. Осврт на зелене године живота подсећа је на одрастање уз мајку Веселинку, оца Драгутина, старију сестру Весну и мноштво другара свих генерација.
-Иако то није, Костолац сам у детињству доживљавала као велики град. Уређене улице и парк… За празнике се са уличних звучника чула музика…Мени је поменуто давало неку посебност, док је Индустијско енергетски комбинат чинио својеврсно срце вароши.
Наташини родитељи радили су у ИЕК Костолац и нису имали никакву везу са музиком, али је невидљива нит са овом уметношћу ткана у породици на занимаив начин:
– Сестра Весна и ја смо доста певале. Знале смо све жанрове а ја сам једно време са рођаком похађала Музичко забавиште у Пожаревцу. Занимљиво је да везу са музиком у мом даљем животу дугујем Индустрјско енегретском комбинату Костолац који у време када похађам основну школу доноси одлуку о обнови дувачког оркестра. За овај сегмент одабран је Владислав Хаџић Хаџа који је уз оркестар одлучио да оснује и подмладак јер без младих снага нема ни основног састава. Е, ту је мама мало помогла да уђем у музичке воде тако што је чула за подмладак, отишла до Хаџића објаснила да имам слуха, лепо певам, имам чак и скромну мелодику кући. Он се обрадовао и поручио да дођем у средину где је свако добродошао, прича Наташа.
ПРВА ЧЛАНИЦА ДУВАЧКОГ ОРКЕСТРА ИЕК
У дувачком оркестру свирали су само одрасли, није било ни једне жене и наша саговорница је била прва чланица. Предложено је да свира флауту чиме је била одушевљена.
-Стицајем околности, ја нисам ни знала како изгледа флаута, чинило ми се величаанственим и нисам правила питања. Оркестар је наручио флауту и униформе а ја сам за то време уз Хаџића учила ритам и ноте. У фундусу дувачког оркестра нашла се једна дрвена флаута са краја 19.века. Речју, раритет толико оштећен да сам могла да призведем звук само на глави инструмента. Посебно занимљиво у свему да је чика Владислав био тромбониста али је знао да свира све дувачке инструменте, те нас који никада нисмо имали прилику да засвирамо учио и научио. И данас након толико година када међу колегама поменем да ме нико не верује да ме је тромбониста научио да свирам флауту, објашњава Наташа која је прве године била једина девојчица у оркестру
-Свирали смо на многим манифестацијама, представљајући Костолац и Комбинат, гостовали у бројним градовима а сваке године наступали на Љубичевским коњичким играма на отварању, хиподрому као и недељом пре подне у градском парку. Сваки наступ за мене је био важан и осетила сам потребу да наставим са флаутом. Уписала сам основну музичку школу „Стеван Мокрањац“ и завршила је у Пожаревцу а моју одлуку у да наставим са средњом музичком школом подржали су родитељи. Прекретница у мом животу доноси крај прве година када је наставница вишом силом одсуствовала, а ја се сама припремала за такмичење на коме нисам остварила жељени успех. Читајући одлуке жирије са мамом која ме је водила на такмичење, заједно смо уочиле да се иза награђених ученика најчешће помиње име професора Љубомира Димиријевића. У тренутку је у мојој глави превагла идеја да музичко образовање наставим управо код професора Димитријевића у школи „Јосип Славенски“ у Београду а подршка родитеља допринела је да се идеја отелотвори.
Следећи музички степеник на који је Наташа Паклар закорачила представља академија. Занимљиво је да се одлучила за студије у Љубљани и то је била идеја професора Димитријевића.
-Ни у ком случају не запостављајући сјајну београдску, превладало је мишљење да је начином рада љубљанска за пар нијанси била ближа западу који диктира посебну естетику музицирања. Ни у овом случају није било препреке родитеља да одем у Словенију, јер сам имала њихово високо поверење и подршку која ми је итекако значила сада већ далеко од куће. Посебне симпатије стекла сам од колега студената и професора Музичке академије (Akademijа za glasbo) јер сам брзо савладала језик и плагала испите на словеначком. Велики подстрек за учење давало ми је учешће на бројним надметањима и веома високе награде освојене како солистички тако и као чланица факултетског квартета, сећа се тог периода Наташа која по окончаном образовању стиче звање академског музичара флаутисте.
ОД ИЗВОЂАЧА ДО ПЕДАГОГА
Прво радно место након завршене Музичке академије Наташа Паклар добија као члан оркестра Љубљанске опере. оперу жанровски није довољно познавала, али је откривање овог музичког сегмента изазвало велико одушевљење и отворило нове музичке видике. Професионално ангажовање потом води нашу саговорницу у Словеначку филхармонију у којој уз флауту свира и пиколо. Следи велики број концерата и гостовања, смењују се диригенти и богатство репертоара долази до изражаја, док посебан доживљај и једно од незаборавних искустава за Наташу представља гостовање у Јапану.
-Како сам током извођачке каријере открила да ме посебно радује преношење знања младим генерацијама, а и моји музички учитељи су предњачили у томе, убрзо сам одлучила да пођем овим путем. Наравно, то није лако, јер неко може да буде фантастичан инструменталиста али не и педагог. Вера и жеља да и сама пренесем стечено знање довело ме је на место професорке флауте и пикола на Конзерваторијуму за музику и балет (Konservatorij za glasbo in balet) у Љубљани где сам и данас. Радећи овај посао посебно се трудим да ослушкујем своје ђаке и пружим им простор да пронађу сопствени пут. Није тајна сам имала сјајне ученике за које сам мислила да су рођени за флауту, али су се одлучили да студирају нешто сасвим друго. Несумњиво је да сам их у томе подржала не желевши да спутавам њихове идеје и опредељења, сазнајемо од Наташе чији ученици редовно учествују на бројним такмичењима широм Европе освајајући веома висока признања
Наташу смо замолили да у свом богатом низу награда издвоји неколицину које сврстава у знaчajниje. Без двоумљења, набројала је прве нaгрaде нa Југoслoвeнскoм тaкмичeњу млaдих музичaрa 1985. и 1988. године, прве нaгрaде нa Југoслoвeнскoм тaкмичeњу млaдих музичaрa из кaмeрнe музикe 1984. и 1987. године, прва нaгрaдa нa Тaкмичeњу Bach – Händel-Scarlatti 1985.године, Oктoбaрскa нaгрaдa грaдa Бeoгрaдa 1986.године, Moкрaњчeвa нaгрaдa – учeник гeнeрaциje 1986.године, Прeшeрнoвa нaгрaдa Унивeрзитeтa у Љубљaни 1990.године, Шкeрjaнчeвa нaгрaдa зa изузeтнe рeзултaтe нa пoдручjу музичкe пeдaгoгиje 2021.године.
Радни дан Наташе Паклар не почиње прерано и након кафе део времена слуша класичну музику. Интересује се за духовну литературу и српска традицију. На питање да ли је често у родном крају, каже да је у Костолцу сваког лета и време проводи са мајком Веселинком, али се редовно виђа са другарицама из детњства Оливером Хајровић и Надом Мрђан данас Рајчић која је прошле године организовала дирљив и пријатан сусрет са првим музичким педагогом Владиславом Хаџићем.
-Када је о професионалном ангажовању реч, трудим се да будем у току са музичком естетиком која се тренутно диктира са светских позорница. Флауту и пиколо користим свакодневно у настави, а код куће када се припремам за наставу, семинаре, музичке кампове и своју Летњу школу која постоји готово једну деценију. Мени су млади као такви подстрек. Да ли ће резултати рада бити видни, то не зависи ни од мене ни од ученика већ од онога ко их вреднује. Но, да моји ђаци чак и нису освојили толико награда до данас, ја ништа мање ни мање квалитетније не бих радила, закључује Наташа Паклар.
Влада Винкић
