Пре неко што смо се честито и упознали, упитали смо саговорника шта је то од кројачког алата без кога овај занат не би могао да се обавља.
– Напрстак. Без њега прави мајстор не може! Не одвајам се ми ни од кројачког сантиметра, па није редак случај да са њим око врата дођем кући, није се збунио питањем мајстор Станко Петровић кога смо посетили у маленом простору кројачке радње коју држи у Пожаревцу, у Таковској улици 7. Око нас тканина, сакои, панталоне, игле, конци, маказе, чекић и мини зумба као и три шиваће машине:
– „Мицубиши“ правошивка, и сама реч говори да служи само за равно шивење. Ова мала је „ендларица“ намењена обради материјала, а када се све заврши ту је „пикирка“ која хвата по дну панталоне, сукње, зимске капуте… показује нам мајстор Станко и објашњава да је у кројачком послу најтежи део конструкција кројења. Она садржи математичку обраду на основу узетих мера.
– И то није све: неко је висок, неко низак, неко мршав, неко пуначак…. Све то треба да се израчуна, прилагоди, скроји, склопи… Наравно, и ја и муштерије најсрећнији смо када све легне на своје место и изгледа као саливено, каже Петровић.
ПРВИ РАД – СОПСТВЕНО ОДЕЛО
Рођен 1953. у Штрбовцу крај Бабушнице, наш саговорник је занат учио од мајстора Милче Божиловића из суседног села Горњи Присјан.
– Када је реч о одабиру заната, једина особа која је инсистирала да научим шнајдерај била је мајка. Рекла је: „Сине, иди ти за кројача, лети ради пољопривреду а зими да седиш у топлом и шијеш“. Послушао сам је и отишао у суседно село Горњи Присјан код мајстора Милче Божиловића. Тада ми је отац купио шиваћу машину „Сингер“ која и данас ради као сат, а ја сам лагано изучавао занат код правог мајстора, сећа се Станко који је за четири године научио тајне заната, а многе откривао сам. Прво што му је мајстор поверио да сам уради било је одело.
– То је било одело које сам шио сам себи. Па, ако нешто не ваља, моје је, какво да је, прича нам уз осмех овај пожаревачки кројач, који је након завршеног заната морао да положи завршни испит не би ли добио диплому.
ОД ПРОПАЛЕ „ЋЕБЕ“ ДО СОПСТВЕНЕ РАДЊЕ
Петровић је у Пожаревац дошао по одслужењу војог рока 1975. године и као мајстор кројачког заната, добио посао у модној конфекцији „Ћеба“. Тамо је провео две деценије радећи у кројачници, моделарници, уклапачници… У овој фабрици прошао је сва одељења а када је „Ћеба“ пропала, Станко отвара своју кројачку радњу на истој адреси у центру Пожаревца где смо га посетили. Иако у пензији, посао обавља као допунску делатност и не крије да често овде проведе и по 12 часова.
– Некада су се шила одела, комплети, панталоне, данас муштерије најчешће траже преправке старог, прича Петровић, а на питање да ли је имао ученике, одговара:
– Од 1996. до данас, само је један младић дошао да пита, али уколико занат може да научи за месец-два. Када је чуо да овде мора да проведе бар три до четири године, никада се више није појавио. Иначе, моја ћерка ради у суду, син у Костолцу, и нико од њих није имао жељу да научи занат и преузме овај посао од мене… Не знам разлог… Једноставно, нису били заинтересовани. Са друге стране, шиће је велика обавеза. Као кројач мораш да се заковеш за столицу и не мрдаш, речју: посао, посао и само посао, каже мајстор Станко.
Као мајстора кројачког заната на крају разговора питали смо га да ли види решење како могу опстати стари занати.
– У првом реду држава треба више да ослободи обавеза садашње занатлије јер ће и они попут многих–нестати.Такође, треба обновити школске институције попут некадашње школе ученика у привреди у којој би се изучавали ковачки, грнчарски, коларски, опанчарски, лицедерски занат. Можда то не би у потпуности било адекватно потребама и модерним технологијама, али би било значајно у очувању старине и традиције нашег краја и наше земље, како је то у свету одавно пракса, закључује кројач Станко Петровић.
Влада Винкић
