2020-04-20T10:48:05+02:00 20. априла, 2020. 10:48 |

НЕНАД МИЛОШЕВИЋ: Заједничким идејама постајемо бољи људи

За Ненада Милошевића професора Пожаревачке гимназије није случајно да се тачке које спајају две васељене у чијим оквирима живи и ствара, српски језик и  књижевност, зову стваралаштво и педагогија. Стваралаштво смо морали да поставимо на прво место, јер се из ње изродила ова друга, такође успешна,педагошка. Имао је част да са непуних 20 лета „Народна књига“ објави његов први роман „Рино Стар и Мордаксов сан”, за собом има богат списатељски опус, пред собом још богатији, а успеси ученика којима предаје у Гимназији говоре о његовом приступу преношења знања онима који долазе. Причу о Ненаду која није преточена ни у роман, ни у приповетку, нити било који други облик, доносимо путем овог текста. 

Његова животна прича писана је у двема земљама: оној у којој се родио- Словенији, подно Алпа и крај Тромостовља Љубљане и она у којој је стасао као човек и као стваралац-Србији, надомак стишке равнице  у Пожаревцу.

– Мојих седам година живота у Шкофја Локи били су први сусрети са друговима из Словеније, које сам учио речима српског језика. Мислим да је то било рано утирање путева ка ономе чиме се данас бавим. Након ратних година моја друга, а заправо прва земља за коју сам везан пореклом, биће ова у којој сви заједно делимо радости и бриге. Први дани у Пожаревцу, након очеве прекоманде, обележени су сналажењем родитеља, Живка и Верице, да мене и старијег брата Небојшу подигну и одшколују у временима у којима је тешко било сачувати здрав разум и ведар дух, са сетом прича Ненад. 

То су били дани када су Милошевићима од срца, поред осталих помагали чланови породице Ивошевић. Тета Драгана, Бранкица, бака Мила, Мирко, деда Бранко… 

– Тета Драганина рука је била она која ме је први пут одвела у школу „Доситеј Обрадовић” а први сусрет са школом, испоставиће се, биће и моје трајно опредељење. Са друге стране Музичка школа у коју ме је уписала мајка биће мој трајни пратилац, јер без музике не бих могао да замислим ниједан дан.

ПОВРАТАК У ШКОЛУ

Љубав према матерњем језику почео је да негује у петом разреду и сусрету са наставницом Светланом, док је писано стваралаштво заволео у средњој школи уз професорку Емину Стокић.

 – Прве озбиљније песме и први роман показао сам управо њој и одмах имао њену подршку, коју ми и данас када је у пензији несебично пружа, каже Милошевић који по средњој уписује Филолошки факултет у Београду на коме дипломира не смеру Српска књижевност и језик.   

-Тада је уследио повратак тамо одакле се никада није ни могло отићи – у школу. И много пре знао сам да је то оно право. Рад са децом, покушаји да се њихови мали светови домаштају и обогате макар једном сугестијом или ослушкивањем њихових брига, осмеха, несигурности и страхова, али и потврда да је мој избор професије одувек био прави. Тако смо лакше могли да дођемо до заједничких успеха, пролазних, додуше,  али оних којима смо и једни и други себе градили као личности, говори Милошевић. 

Ненад Милошевић се уз пегадошки рад активно бави књижевношћу. Први роман „Рино Стар и Мордаксов сан” објавила је београдска „Народна књига“. Уз прозу пише и поезију. Песма „Камелот” освојила је прво место на Регионалној смотри за таленте у Пожаревцу 2004. године. Један број песама из необјављене збирке штампан је у свечаном броју Часописа „Развитак”, којим је обележено 50 година постојања ове публикације. До 2017. године био је члан редакције Часописа „Браничево”, а радове објављује и „Мајдану” и „Стигу”. Песма „Пресвети храм” уврштена је у Зборник љубавне поезије „На обали снова” у оквиру 7. међународних песничких сусрета „Орфеј на Дунаву”, а „Астрални валцер” штампана је у зборнику поезије и прозе два аутора „Изазов искона”. Збирком песама „Девет страна света” освојио је 4. место на Mеђународном конкурсу трокњижја, у организацији „Књижевних вертикала“ из Београда, а као резултат поменуту збирку објавиће ускоро у оквиру пројекта суфинансирања. Управо је довршио рад на другом роману „Исповест Црвенке М.”, као и још две збирке песама, збирке приповедака „Соларни liberto” и драма „Хајде да играмо ластиш” и „Пет песничких п(р)орока”.

Уз своје ученике Милошевић као професор заједнички остварује успехе на републичким такмичењима из језика у Тршићу, из књижевности у Сремским Карловцима, али и драмски надметањима средњошколаца у  Крагујевцу и Лебану на којима наградама, које осваја драмска секција Гимназије, доказује да му ни драма није страна. Напротив, текстом „Битка око зида” учествовао је на драмском конкурсу „Слободан Стојановић”, чиме је заокружио свој опус писане речи,  а награђивана представа „Међулушко благо“ је основ да секција реализује нови текст Ненада Милошевића одмах по укидању ванредног стања.

– Изнад свега захвалан сам ученицима што смо идеје заједнички градили, размењивали и постајали бољи и богатији као људи, а то ниједно освојено место или пехар не могу да замене. И то је оно чему, изнад свега, желим да их научим. Сви они, легенде или уметници живота у настајању, млади и нешто старији, постали су моја велика инспирација: брат, ученици, колеге, професори и посебно моја мајка, стуб породице, тврда глава и меко али снажно срце, ослонац који ми је увек пружао несебичну подршку, удвостручену након смрти оца… Они су дотакли део мог бића који годинама гради свет прича, песама, романа и драма, каже наш саговорник. 

Поменути свет отвара Ненаду врата ка деци, ка новим видовима наставе и новим идејама.

– Данас када сам разредни старешина и када је кроз мој живот прошло много деце којој сам предавао грађанско васпитање или српски језик или пак одраслих са којима сам радио у пројекту образовања одраслих, могу да кажем да сам задовољан собом. Окружен сам младошћу, инспирисан својим малим-великим легендама из различитих одељења и легендама-полиглотама из свог разредног одељења, а сви су они, поред мојих најближих, изградили моју прозу, поезију и драму и мене самог. А шта је више неопходно човеку да буде срећан? Зато и треба да бира да у животу ради оно што воли, окружен онима који су му драги. Све остало су само мостови који се онда много лакше граде и прелазе, закључује Ненад Милошевић. 

Влада Винкић