Разлози да се сретнемо са доктором Љубишом Драгомировићем били су вишестуки: личне пепоруке некадашњих колега, његова одлучност да оснује Службу анестезиологије и реанимације у Пожаревачкој болници, као и књига „Ко је ко у Југославији – лекари“, међу чијим страницама је трајно забележено и његово име.
Дочекао нас је у кући у којој је одрастао, у центру Пожаревца, на углу Лоле Рибара и Југ Богданове улице, а пријатељски стисак руке, држање на коме би позавидели далеко млађи и кристално јасна сећања многе би довели у заблуду чињеница да је пред њима човек који савршено корача кроз осамдесет шесту годину живота.
– Моји преци, деда и баба, пореклом су Румуни. Тамо рођени, упознали се, склопили брак и бавили се вуновлачарским занатом. Почетком прошлог века, 1901. године, доселили су се у Жагубицу са својим вуновлачарама и у том крају били су прве занатлије које су се бавиле тим послом. Када је деда 1915. године преминуо од тифуса, баба Добрица са вуновлачаром се најпре доселила у Петровац, а потом овај занат пренела у Пожаревац, где су традицију наставили моји родитељи Тома и Радмила, прича доктор Драгомировић, који је рођен 1936. године и одрастао уз сестру Босиљку. Но, занат предака га није много привлачио.
ДАНИ ДЕТИЊСТВА
– Оно што је посебно остало урезано у моје памћење је долазак Немаца у Пожаревац. Наиме, Железничка, данас Улица Лоле Рибара, коју је до тада покривао макадам, била је у правом смислу речи је разрована тенковским гусеницама. На сву срећу, иако су то била паклена времена, мој свет је био мало другачији, а игра са децом из комшилука била је својеврсна оаза која нас је на неки начин штитила од свакодневице. Рецимо, Топличина улица је за време киша увек била препуна воде и ма колико то звучало бизарно, током лета ми смо чекали да се мало разбистри па смо ходали и купали се тамо где ником живом не би пало на памет, са осмехом се сећа овог детаља Љубиша Драгомировић, који са прeцизноћу није могао да нам пружи одговор на питање коју основну школу је похађао:
– Било их је, не једна, него пет-шест. Како су Немци заузели школе за своје потребе, ми смо наставу имали у приватним кућама и кафанама, што се наставило и непосредно по ослобођењу. То време сјајно је овековечио наш школски друг, касније вансеријски писац и драматург Слободан Стојановић у серији „Учитељ“. Речју, то је било наше основношколско доба после којег уписујем Гимназију у Пожаревцу.
ПО БАКИНОМ САВЕТУ
Доктор Драгомировић завршио је Гимназију 1955. године, када уписује Медицински факултет у Београду. Но, откуд дечак из занатлијске породице да оде међу лекаре?
– Моја баба по оцу Добрица једном приликом ми је рекла: „Синко, ако нешто хоћеш да будеш у животу, студирај. А ако студираш, иди на медицину.“ Те речи је изговорила и мајка мог школског друга, тако да сам се подстакнут тим речима упутио у Београд и уписао медицину, као и 1.700 мојих колега, јер пријемни испит тада није постојао, прича Драгомировић.
По основним студијама почиње да ради у амбуланти у Смољинцу. То је било 1965. године, а после нешто дуже од годину дана као лекар опште праксе прелази у Дом здрвља Мало Црниће. Тамо је радио и живео са супругом Катицом, медицинском сестром, која је на жалост преминула 1967. Године. У Црнићу остаје све до одласка на специјализацију.
– Иако сам био заинтересован за интерну медицину, по препоруци доктора Мицка Мирковића, почињем специјализацију анестезиологије и реанимације. У то време ова област није била цењена, о чему илустративно говоре речи које је комшиница упутила мојој мајци: „Е, он ми је неки доктор.., опија људе.“ Специјализацију сам делимично провео у Пожаревцу, а остатак у Београду на клиникама, највише на Војномедицинској академији код професора Лалевића и мало је недостајало да останем тамо. Ипак, 1971. године, као анестезиолог долазим у Општу болницу Пожаревац, прича нам Драгомировић.
ОСНИВАЊЕ СЛУЖБЕ АНЕСТЕЗИЈЕ
Ангажовање доктора Љубише било је при служби хирургије, иако је сматрао да анестезија мора да фунционише као посебна служба.
– На томе сам инсистирао такорећи од првог дана, а 1973. године сам имао велики конфликт са појединим хирурзима. На срећу, руководство Болнице препознало је значај мојих тврдњи тако да анестезија постаје засебна. Био сам сам, једини сарадници били су техничари анестетичари, које сам већином ја обучио за основне ствари. Није било лако, а о опреми и да не причам. Не само у нашој служби, већ и за читаву дијагностику. Од свега што данас познајемо, скенера, ултразвука, магнетне резонанце, постојао је једино рендген. Ми смо радили уз помоћ штапа и канапа.
У ДОБРУ И ЗЛУ
Први од лекара који је дошао на специјализацију у службу анестезиологије био је Мица Илић. Вредно помена је и учешће на конгресима и скуповима на којима су размењивана искуства и упознавало са новинама које је анестезија са реанимацијом доносила. Тако су се прилагођавали и Драгомировић и техничари и колеге са којима је радио. Наравно, доктор Љубиша никада није знао када ће га позвати. У сред ноћу, по њега је долазио санитет и возио право у салу, а када је био ван Пожаревца тада су радили техничари или се пацијент пребацивао у Београд. Тешки тренуци у сали и интензивној нези били су неизбежни:
– Случај који ми је „узео пола живота“ је тешка повреда дечака који је падом повредио јетру, а доктор Миша Трајков и ја једва смо га спасили. Оно што живо и овог тренутка памтим је да сам на своју одговорност хитно тражио крв, али нисам имао времена за интерреакцију, јер сам морао да спашавам живот. У питању су били минути. Само током интервенције која је трајала сатима, дечак је примио неколико литара крви и на сву срећу, извукао се. Неописив осећај је када некоме спасите живот, вели доктор Драгомировић додајући да је током година рада било и анегдота:
– У сали, на столу лежи једна крупна госпођа. Ја је још нисам увео у анестезију, хирург улази и мислећи да је „успавана“, а у жељи да се нашали са нама, гласно је прокоментариосао: „Леле, шта би остало од мене када би пала и поклопила ме…“, а пацијенткиња будна, окрене главу ка њему и одговори: „Не брините докторе – задржала бих се на коленима!“, уз смех прича Драгомировић наглашавајући да је све у реду када операција тече нормално, али када дође до компикација, презнојаваш се и гледаш како да извучеш пацијента. То су секунде у којима се размишља о стотинама ствари истовремено.
– Ипак, налазили смо времена да се опустимо. После посла свратимо у кафану, дружили се одељење са одељењем, приређивали Дан анестезије. То је био неки вентил од стеса, каже наш саговорник који се током радне каријере највише дружио са школским другом, хирургом Небојшом Јовановићем, са којим се и дан данас виђа и прошета Табачком чаршијом.
Доктор Драгомировић је у пензију отишао 1990. године, а о томе како данас проводи време каже:
– Када устанем скувам кафу па одем на плац код Брежанске пруге. Често пешке тих 6-7 километара, повремено скутером, а у аутомобил нисам сео годинама. Гледам телевизијски програм, прочитам новине, прошетам до Чачалице. Углавном, нисам се везао за кућу и трудим се да будем активан. Са задовољством наглашавам да су уз мене свакодневно кћер Наташа, унуци Александар, Никола и унука Ања, која је студент медицине, али стојим иза тога да је нисам убеђивао да се одлучи за ове студије! Можда сам превише строг, али као дека имам примедбу на њен однос, јер за медицину није довољно да се пар сати чита већ да се – учи! Предмети су обимни, не могу да се припреме за кратко време и што је најважније: не треба се борити за оцену, већ за знање, закључује доктор Љубиша Драгомировић, који своју поруку унуци сматра поруком свим генерацијама студената.
Влада Винкић