Разговор са сликарком и учитељицом Невеном Марјановић уприличили смо током шетње улицом Драже Марковића. Једини део који је сегментарно задржао дух старог, грађанског Пожаревца наша саговорница није случајно одабрала.
-Ово је прва стаза моје породичне традиције: од платоа некадашњег Чикоша односно Пилићарске пијаце до Пионирског трга. Тачније до полукружне куће на углу где се данас налази стоматолошка ординација. Некада је то била породична кућа Панића у којој су живели моја чукунбаба Матилда, Немица која је удајом за Александра прешла у православље и добила име Милица, прадеда Драгољуб и прабаба Радмила са кћеркама Душанком и Невенком. Баш у тој кући 1969. године рођена је моја мама Александра стасавајући уз старију сестру, оца Андреју Фајлера, мајку Душанку, нану и деду. Немачки језик нико од њих није научио и кад год сам питала због чега их прадеда није учио, добила бих исти одговор: није желео. Други део породичног стабла потиче из Делиградске улице 18 где је рођен мој отац Милан. У породичној кући Милановић-Марјановић живео је са мајком Мирјаном, радницом Поште, дедом Војиславом некад најбољим шнајдером у граду, бабом Јеленом, домаћицом и ујаком Слободаном. То је мали део сећања на моју породичну историју који често осликам у сопственим мислима, вели Невена која се радо сети сегмената свог детињства, посебно оних везаних за школу.
-У основној школи „Вељко Дугошевић“ прва учитељица била је Слађана Неранџић која нас је учила три године након чега долази Снежана Дука Јовановић. Овај период био је први степеник обликовања моје личности и израза а то сам истицала кроз ликовне радове, ритмичку секцију, хорско певање и једном глумачком улогом у четвртом разреду. Не могу а да не нагласим склоност ка музици јер је то била породична традиција. Са мајчине стране свирао се клавир и похађала музичка школа. Татина почивша млађа сестра по оцу била је професор клавира. Мама је као апсолутни слухиста сама научила да свира мандолину. И ето, код мене је остао апсолутни слух који и данас вежбам певањем у слободно време. Као дете сам примљена у музичко забавиште, имала стидљив соло наступ а када је требало одабрати инструмент у корелацији са узрастом одустала сам јер неки нису били доступни а за клавир родитељи нису имали новца. Но, тај жал сам надокнадила на факултету када сам учила да свирам хармонику.
Невена – име које пристаје
Невена Марјановић је рођена 4. марта 1994. године. Отац Милан је по занимању трговац и деценијама ради на истој адреси некада Пекабета и Ангропромет данас је то Рода мегамаркет. Мајка Александра је медицински техничар запослена преко три деценије у Општој болници Пожаревац.
-Када ти се родитељи баве хумано услужним делатностима, очекивано је и да дете закорачи истим стопама. Сећам се приче када сам тражила објашњење откуд баш да се зовем Невена. Од имена, у оптицају су још била Андреа по деди и Даница по кумовљевој мајци. Међутим, мајка и отац су се сложили да ће они одабрати име и тако ја постах Невена. Бавећи се анализом властитог имена открила сам да су главна симболика лепота и нежност, пропраћена родитељском жељом да им дете буде вечно младо и да никад не вене. У више наврата су ми говорили да ми име баш пристаје са чиме сам се временом и сама сложила.
У СВЕТ СЛИКАРСТВА СА ТРИ ГОДИНЕ
Од малена показујући свестраност, доминацију лингвистичке и визуелно просторне способности, Невена Марјановић интересовање усмерава на језике и сликарство.
-Мој први сусрет са сликарством био је са три године када ми је мама дала четкицу и водене боје. И она тај рад још увек чува! Од тада цртање постаје мој прозор у свет и додир реалности са сањарењем. Сећам се првог часа ликовног у основној школи када смо добили слободну тему а ја одлучила да то буду рибице у акваријуму. Сећам се реакције учитељице. Била је изненађена што дете тог узраста добро влада ликовном техником. Овај корак означио је почетак објављивања мојих радова у школском часопису. Чак је једна мртва природа била одабрана за насловну страну! У осмом разреду као представник школе била сам недељу дана у манастиру Чокешина где сам научила калиграфију и Мирослављево јеванђеље. Пергамент који сам урадила урамљен је у ходнику тик поред кабинета за ликовну културу, прича Невена Марјановић којој су као ученици основне школе „Вељко Дугошевић“ смернице давале наставнице Гордана Миладиновић и Светлана Покрајац.
Одлучивши се за Пожаревачку гимназију наша саговорница наставља низ одличних успеха из основне школе, али и ангажовање кроз бројне секције.
-Период школовања у гимназији протекао је кроз самостално излагање радова и регионална такмичења уз освајање награда. Не могу изоставити ни награду на Републичком такмичењу хорова у Новом Саду као чланица хора „Лазарице“ и учешће на државном такмичењу из књижевности у четвртој години. Но, иако је било прилике нисам имала развијен такмичарски дух. Како је овај период брзо протицао дошло је време да размишљам о даљем школовању. Прва жеља била је Дизајн ентеријера на Филолошко – уметничком факултету у Крагујевцу од које сам одустала када сам видела цену школарине. Будући да сам себе замишљала и у просвети педагошке науке биле су друга жеља, сећа се Невена која је 2013. године уписала Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу са седиштем у Јагодини на образовном профилу Учитељ.
– Поред општих предмети изборног блока су били из модула Ликовна култура. Дипломирала сам 2017. на тему „Илузионизам као мотив и тема у сликарству“. Мастер студије уписала сам на истом факултету и за крај такође бавила илузионизмом овог пута као иновације у настави ликовне културе. Највећи омаж мом студирању представљао је цртеж двеју женских фигура у народној ношњи рађен акварелом који је моја професорка српског језика, данас продеканка Илијана Чутура тражила да јој поклоним.
„Радови свима враћени осим мени“
-Као студент са групом колега припремала сам рад за студентску изложбу у музеју у Ћуприји. Требало је одабрати уметника и његов рад како би се одрадила репродукција. Одабрани су представници беспредметне уметности, импресионизма и експресионизма а моја одлука је пала на барок. Требало је оживети наглашен контраст светлог и тамног, тешку енергију актера и акцентовати минималне делове лика или предмета под светлошћу. Слика се звала „Старица која мери златне новчиће“ урађена од стране Рембрантовог ученика. Када је изложба завршена свима су радови враћени осим мени. Претпостављам да су слику сачували за властиту колекцију, прича Невена која је данас чланица Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ у Пожаревцу.
СВAКИ УЧЕНИК ИЗИСКУJE ИСКРEН OДНOС
Стичући звање мастер учитељ Невена Марјановић се професионално определила за струку и од 2019. године ради у основној школи „Јован Цвијић“ Костолац. О односу са ђацима каже:
-Свaки ученик je индивидуa кoja изискуje нaшу пoсвeћeнoст и искрeн oднoс. Нa тoмe трeбa кoнтинуирaнo рaдити. Смaтрaм дa je eмпaтиja кључ зa квaлитeтaн психoфизички рaзвoj дeтeта a уз нeгoвaњe критичкoг мишљeњa крoз тимски рaд нa дoбрoм смo путу дa их oбрaзуjeмo и oдгojимo у квaлитeтнe млaдe људe.
О балансу на релацији посао – породица – сликарство наша саговорница истиче да њиме солидно управља и додаје:
– Највећу подршку пружају ми родитељи, колегинице са посла и уједно моје пријатељице, дугогодишњи пријатељи и особе које су однедавно у мом животу. То је мој мали круг великих људи а они ће се сами пронаћи у овоме док буду читали. Пријатељство, као и љубав су и лекција и благостање.
Невенин кутак за сликање тренутно је смештен на тераси стана.
-Када више не буде погодно за рад на тераси, креираћемо кутак у стану. Сликам кад духовно осетим зов инспирације. Тематика је мешовита а што се техника тиче ту су акрилне боје и акварел. Тренутно сликам портрет Патријарха Павла као поклон за породични дом. Осим музике која ми је у тешким моментима и духовна терапија, рекреативно се бавим аеробиком, волим пливање, добар документарац или драму, руске класике, занимљивости из опште културе и дуге шетње, испричала је Невена Марјановић и сусрет закључила речима:
-Све је више отуђености а мало љубави. Када је срце чисто људска душа обасјава мрачне путеве којима ходаш кроз живот, јер једино тада знаш да те на крају пута чека благослов за труд.
Д.В.