2017-01-31T22:26:07+01:00 31. јануара, 2017. 22:26 |

Никад није касно за остварење сна!

Sasa SreckovicКостолчанин Саша Срећковић је дуже од три деценије у водама професионалног новинарства. Објавио је на хиљаде текстова, међу колегама важи за „живу енциклопедију“ рударства на просторима костолачког басена. Пријатељи и познаници  памте га и као сјајног музичара, фудбалера, атлетичара, глумца-аматера и – политичара. Свестраност и упорност Саше Срећковића одвела нас је у рударски град на обали Дунава, не би ли га кроз разговор боље упознали и представили широј јавности.

А, најзначајнији сегменти његовог живота почињу овако:

–  Као млад, објективно, нисам могао да дефинишем чиме ћу се бавити. То је одредио живот, онако, сам по себи, или како је негде већ записано. Завршавајући основну школу, жеља ми је била да по сваку цену упишем Пожаревачку гимназију, а разлог, ни знање ни звање, већ – традиционални турнир у кошарци! Примљен сам на тадашњи смер за преводиоце, но, убрзо увиђам да се ту нећу најбоље снаћи па сам се,  захваљујући разумевању професора, пребацио на смер за новинаре. Праксу сам обављао у некадашњем „ИЕК Костолац“ и ту почео да радим 1982. године.

 У свету новинарства препознатљиви сте као познавалац и аналитичар тема из области енергетике, конкретно, рударства.

– Почео сам као новинар сарадник у листу „Глас произвођача“. Био сам и технички уредник, новинар – фоторепортер, данас новинар-пропагандиста. Усавршавао сам се уз помоћ стручњака из ове области и себи увек постављао више стандарде и циљеве. Од великог значаја за разумевање рударства и површинске експлоатације угља били су међународни симпозијуми на које сам одлазио да их као новинар пратим и са њих извештавам. Упознао сам велики број еминентних стручњака из области рударства из земље и иностранства и доста научио, али и данас нешто прочитам из стручне литературе и пратим дешавања у овој области путем глобалне мреже.

Рудари и новинари обављају специфично тешке послове. Колико је то у случају Саше Срећковића тачно, и шта је било најтеже?

-Најтеже је било када сам решио да направим први техничко документарни филм о монтажи багера SRs 2000 и Петог јаловинског система. Тешко је било јер сам морао да напишем сценарио, снимам материјал на терену, извршим одабир музике и на крају све измонтирам у целину. Продукцијски то није знаменито дело, али остао је запис о овом значајном послу, који је презентован на многим међународним скуповима. Касније је било лакше. До сада сам направио десетак филмова и репортажа из области рударства .

Професионално опредељење Саше Срећковића је новинарство. Ипак, ту су и два друга значајна сегмента: фудбал и музика.

-У средини у којој живим фудбал је у време моје младости доминирао. Прошао сам све селекције у ФК „Рудар“, а циљ је био да заиграм у првом тиму. Није било лако али – успео сам и то захваљујући истрајности и брзини. Имао сам предиспозиције за атлетику и то спринтерске дисциплине. Најбољи резултат који сам остварио на 100 метара био је 10,7,  али атлетика није била популарна тако да сам се држао фудбала. У музици сам се опробао 1978. године после концерта „Рибље чорбе“ у Костолцу. Био сам срећан када су ме прихватили чланови костолачког рок бенда „Из све снаге“. Временом сам имао неколико група које су чинили музичари из Костолца и Пожаревца. Ипак,  велики идол и инспирација у мојој музичкој каријери била је  „Рибља чорба“ тако да сам углавном певао њихове песме.

У више наврата сам покушавао и као текстописац, али је у време када сам то радио било исувише аматерски…Није тајна да сам се опробао и као инстументалиста, да свирам гитару, али је све остало на покушају.

Након дводеценијске паузе, пред милионским ТВ аудиторијумом почетком децембра прошле године наступили сте у емисијиНикад није касно“.

Sasa i Bora na sceni– Такмичио сам се у животу много пута, али у музици-не. Пред ТВ камерама никада нисам био. Волим да гледам емисију „Никад није касно“ и у јуну прошле године попунио сам пријаву, послао снимке које сам имао са локалних манифестација.  У конкуренцији за овогодишњу сезону било је око 800 пријава, а ја сам се нашао међу 70 такмичара. Чињеница да сам позван за мене је била довољна потврда да је моје певање у младости било коректно. Дуго сам размишљао да ли да се појавим у тој  емисији. Зашто? Једноставно, у појединим тренуцима не могу у потпуности да управљам емоцијама те сам се бојао да у њима не „изгорим“ и обрукам се! Ипак, доносим  одлуку да наступим и пред милионским аудиторијумом ставим тачку на један сегмент живота. Жао ми је што сам само оставио утисак, јер сам могао много  боље да певам, но, „поклопиле“ су ме емоције и посебно – изненадно појављивање Боре Ђорђевића на сцени. Био је најављен као четврти члан жирија и нисам знао да ћемо певати у дуету. Током наступа чуо сам да Бора пева пратећи вокал, а онда је донео одлуку и изашао на сцену. Последњи рефрен изгледао је моћно и захвалан сам Бори што ми се после 35 година остварио сан да певам раме уз раме са легендом рок сцене. Иначе, када је о музици реч, оформио  сам ЕX YU перформанс бенд „ROCK GERILA“ у коме свирају Момчило Милошевић, Драган Ћирић, Добрица Живановић-Троша, и Миодраг Кузмановић. Ускоро излазимо из подрума и видећемо како ће нас публика прихватити.

Шта уз новинарске послове радите ових дана?

-Радим са бендом на увежбавању репертоара и  подржавам све, у првом реду младе ствараоце и свог сина Игора Срећковића, бит боксера, који ме је превазишао у музици. Поред тога што има свој бенд, учествује у овогодишњем серијалу „Ја имам таленат“, често наступа са акапела саставом „Гласне жице“ и пријатељима из састава „Сизип“ како у Београду, тако и ван њега, истиче на крају разговора Саша Срећковић.

Текст:   Влада Винкић

Фотоси:  приватна архива С.Срећковића