За себе каже да ужива у сваком облику уметности док у музици налази инспирацију за сопствене ликовне радове. У сликарству се осећа слободним, сликарство је део њега и попут материје никада неће нестати нити престати да постоји већ ће само мењати облик и расти заједно са њим. Тако размишља млади сликар Никола Митровић из Царевца крај Великог Градишта. По струци економиста у срцу сликар своју љубав и таленат исказује кроз бројна дела инспирисана животом, људима, окружењем, сопственом и туђом емоцијом… Највише Дунавом чији таласи га својим звуцима, не рачунајући мајчину песму, успављују од најранијих дана.
-Живот у Царевцу је као и сваком детету у периоду одрастања био безбрижан: испуњен игром и смехом. Ко може да заборави играње фудбала или између две ватре у полуосветљеним сокацима или освежавање уз лубеницу током летњих дана? Мирис ручка који се шири домаћинствима је нешто што ће ми одувек остати у сећању, вели Митровић присећајући се тог доба.
-Оно чега се такође радо сећам јесу рани школски дани, полазак у први разред уз песмицу „Петлићу певачу“ као и дружење са вршњацима. До четвртог разреда похађао сам основну школу у Царевцу а затим до краја осмог школу „Миша Живановић“ у Средњеву. Овде сам лагао упловио у уметничке воде јер ме је наставница послала у Пожаревац на прво такмичење из ликовног. Иако ово надметање можда није било најуспешније сећам се колико сам био срећан и уживао у тренутку јер је неко ипак препознао мој таленат као и зато јер сам за корак ближе био испуњењу сна да постанем уметник.
Властимир Павловић Царевац кум Николине баке
Никола Митровић рођен је у селу Царевац крај Великог Градишта где је провео највећи део детињства. Ту живи и данас са мајком Милином, оцем Слађаном, братом Немањом и баком Радом
– Као неко ко истински ужива у уметности посебно место у мом животу и одрастању има манифестација „Царевчеви дани“. Иако се највећи део одвија у Великом Градишту никад нећу заборавити дане када се цело село окупља и ужива у игри, музици и поезији. Свему томе са поносом додајем чињеницу да је великан српске народне музике и вероватно наш најбољи виолиниста свих времена Властимир Павловић Царевац био кум моје баке, са поносом каже Никола Митровић.
300 ПАПИРНИХ РУЖА ЗА ДЕВОЈЧИЦЕ
Након завршене основне школе било је неколико занимљивих солуција за средње образовање. Но, Никола је одлучио да не одлази далеко од породице. Средњу школу наставља у великоградиштанској Гимназији.
-Сваки нови почетак је тежак па и овај. Међутим држао сам се онога у чему сам добар – уметничко стварање. Свечану салу у Великом Градишту дуги низ година красили су моји радови. Оно чему се такође надам је да ме и данас девојке памте по „ружама које не могу да увену“, са осмехом каже наш саговорник и појашњава:
– Реч је о оригами уметности којом сам се тада активно бавио. У овом периоду јавила се моја љубав према азијској култури, поготово јапанској. Сваке године сам са другарима из одељења и подршку разредног старешине правио руже девојкама за 8. март. Тако би на Дан жена ишли од учионице до учионице са кутијом од преко три стотине папирних ружа и делили лепшем полу.
Након Гимназије у Великом Градишту Никола Митровић одлази у Београд где уписује Економски факултет.
-То је период када долази до споја за многе неспојивог: уметности и економије. Трудећи се да не запоставим студије максимало сам се посветио економији што је аутоматски давало мање времена за стварање. Као одговор на овај проблем долази до потпуне промене мог уметничког израза. До тада заступљени хиперреализам рађен сенчењем бива замењен акварелом и апстракцијом. Овим сам дошао до уштеде у времену а опет настављам да радим оно што истински волим, сећа се Митровић који у међувремену завршава економију.
НАЈДРАЖЕ ХУМАНИТАРНЕ ИЗЛОЖБЕ
Као особа која себе – када је уметничко стваралаштво у питању – сврстава у тип интровертних људи стварао јесте, али се до скора није упуштао у озбиљније сликарске пројекте.
-Тек последњих пар година почео сам интензивније да се ангажујем по овом питању. Као једно од првих озбиљнијих групних излагања навео бих Арс-ову изложбу („Ars-kreativno i maštovito“). Ова изложба помогла ми је да упознам своје истомишљенике које данас могу сматрати дивним пријатељима. Арс-ових изложби било је доста међу којима бих издвојио оне хуманитарног карактера. Такви догађаји имају посебну драж и међу њима је пар изложби чији је приход намењен за лечење и квалитетнији живот деце лептире караткеристичних по изутено осетљивој кожи, прича Никола.
– Једна од мени дражих изложби приређена је у Голупцу организована од стране Народне библиотеке Голубац и овдашње Туристичке организације. Такође, након што сам прошао конкурс Старе Капетаније у Београду један од мојих радова красио је и културни центар у Осаки . Занимљиво је да смо у истом периоду и мој рад и ја посетили Јапан. Поред тога један до сада мени од најдражих успеха је победа на Међународној изложби акварела IWS (International Watercolor Society). Ово је било једно од првих већих излагања и могу рећи да сам поносан на себе.
За свој радни простор који чине радни сто, штафелај, боје, четкице, оловке, платна, папири, скице и мноштво књига из области ликовне уметности Никола је одредио један кутак у породичној кући. Овде налази сопствени мир и инспирацију преноси у дела.
-У сликарству сам променио пар техника – што је плод мог личног развоја. Данас у мојим радовима преовлађује апстракција прожета емоцијама. Оно што одликује радове је слобода боје изражена кроз пар слојева без ограничења у покрету. Окружен породицом и пријатељима уз Дунав и лагани звук гитаре ово је за мене сан који живим.
Имајући у виду свакодневне пословне обавезе у основној струци чини се да Никола нема превише времена за сликање. Ипак…
-За четкицу и акварел увек се нађе времена. Ово и тишина то је све што ми је потребно за цртање. Поред тога, волим да издвојим време и за учење кинеског језика, који сам почео да учим за време студија у оквиру школе кинеског. Када постоји солидан план, све се може постићи, објашњава Никола Митровић и закључује:
-За некога ко долази из мале средине, из омаленог Царевца, поносно могу рећи да полако остављам неки сопствени печат. Лагано, али сигурно трудим се да пратим уметничке кораке свог суграђанина Властимира Павловића. Желим да наставим да стварам, напредујем и развијам се. Да моји радови красе још много домова и галерија. Циљ је да ширим осмех и срећу те се надам да људима у томе могу помоћи и кроз своје радове. Желео бих да попут мог славног сумештанина чија музика и данас чини племенитим српски музички миље живим кроз своја дела јер „Ars longa, vita brevis“ („Уметност је дуга, живот је кратак“)
Д.В.
