Спомињање имена Тихе Петровића у Кучеву мештане градића на Пеку асоцира на стваралаштво, тачније на израду уметничких предмета од дрвета. Под његовим рукама настају разнолике фигуре, стилски свећњаци, крстићи као и делови намештаја. Његови радови били су изложени у Скупштини Републике Србије, галерији Народне банке, Дому Војске Србије а посебно је поносан на кумовску столицу са грбом као симболом породичне славе Ђурђиц. За овај вид стваралаштва Петровић је сврстан међу награђиване уметнике чији су радови обишли галерије широм Србије, док је поводом Дана општине Кучево дариван посебним признањем. Поменуто можда и не би привукло посебну пажњу да није реч о човеку који свој таленат дарује свету са само једним процентом вида који му је преостао након вишедеценијске очне болести.
-Мој отац Александар је још током школовања инсистирао да се бавим обрадом дрвета, јер је и сам као управник „Шумско индустријског комбината“ био везан за ову област. Сматрао је да то сигуран посао и солидна егзистенција. Ја сам се определио за економију и тако провео радни век. Ипак, када сам отишао у пензију због оца сам купио машине за обраду дрвета и покренуо рад столарске радионице. Испало је да сам и ја заволео ту мини линију за столарију и намештај иако сам тада имао око 3% вида. Додиром сам упознавао машину по машину. Детаљно пратио рад мајстора а убрзо и сам почео да радим, каже Тихомир који се упркос слабом виду и убитачних сечива у никада није повредио.
Након седам година схватио је да више не може да ради на машинама, продао их је а по одласку купца у празној радионици добро исплакао.
Бака Лепа, душа од жене
Тихомир је рођен у Кучеву одрастајући уз старијег брата Драгана у породици оца Александра и мајке Јелисавете. Једно време породица Петровић живела је селу Дубока.
– Тај део живота памтим као најтежи. У посебном сећању су два пеха. Први се догодио када смо се са оцем возили коњским колима која су се преврнула а брат и ја задобили повреде. Друго немило искуство је менингитис који је петходио мом ослабљеном а касније изгубљеном виду. По дубоком снегу деда и отац су ме одвели најпре у 14 километара у Кучево након чега сам три месеца био у пожаревачкој болници. Иначе, брат и ја смо устајалу 5 сати да чувамо стоку и помажемо родитељима. Тешке дане лакше сам пребродио уз баку Лепу, душу од жене, која ми је давала вели подстрек у тим данима и смер да се касније у животу што боље сналазим што ми је заиста помогло.
ОДЛУКА ИЗМЕЂУ КРАЉА И КРАЉИЦЕ
Породица Петровић се из села Дубока у Кучево доселила 1958.године где је Тихин отац наредне три деценије био управник „ШИК“-а.
-Упоређујући живот на селу ово су за мене били били дани среће и велика промена. Окружење је било другачије а ја сам се посебно дивио школској згради и мноштву вршњака. Тако усхићен, једног дана сам отишао код директора покуцао на врата и најискреније рекао да много волим школу. Директор ме је саслушао, насмејао се и рекао: „Лепо Петровићу… Сада иди на час“, вели Тихомир који је те дане проводио у учењу и игри.
Као ученик старијих разреда наш саговорних посебно је волео да игра фудбал а проблему са видом који се јавио није придавао посебан значај сматарајући да је то пролазна последица болести из детињства. Чак је две сезоне играо за кучевачки „Трговачки“.
-Жеља за знањем одвела ме је у средњу школу Ученика у привреди, кадровску јаку, а потом похађао и добио диплому Више економске школе у Пожаревцу. У међувремену сам са само 18 година постао шеф једне од „Звиждових“ продавница у Кучеву у којој се продавао намештај и стицајем околности, много година касније у пензију отишао баш из салона намештаја али – „Озреновог“, сазнајемо од Петровића који је читав век провео у трговини а по служењу војног рока четири године радио у кантини кучевачке касарне.
-Имајући у виду се у овом простору радило са пиротехником, војници су углавном били образовани кадрови међу којима бројни инжењери. У то време, у својој 21. години сам се оженио и велики број њих је био на мојој свадби јер смо били доста везани. Наиме, уз дружење о мом трошку су из кантине увек добијали цигарете, пиво, слаткише, казује Тиха коме је овај период обиловао и спортским активностима од којих је у центру био шах.
– Шах је моја прва велика љубав а међу војницима много љубитеља црно-белих поља. Хиљаде потеза једноставно су топили слободно време. Тако једне ноћи на капију касарне дођу мајка и супруга да провере да ли сам заиста тамо. Ја кажем супрузи: „Босо, ја сам прво заволео шах па тебе. Ако можеш тако да живиш са мном у реду. Ако не, ту ти је близу мајчина кућа па одлучи између краља и краљице“.
Шах је наставио да игра и док је био трговац. Продавница у којој је Тиха радио била је крај кучевачке пијаце и није било проблема да „скокне“ до овог простора у чијем саставу је био ресторан. У башти под липом свакодневно су се одвијале шах партије „на брзака“ док су викенди били посебни.
-Са пријатељим почнем у петак поподне, ноћ, субота, ноћ, недеља, ноћ и у понедељак јутро са шаховске табле право на посао. Верни кибицер био је професор Оровић који један дан дође усплахирен: „Тихо, врата продавнице су ти отворена, а неки човек стоји са дигнутим рукама!“. Ја се лупим по челу, фијока пуна пара, отрчим у радњу кад тамо стварно човек са рукама у вис: „Ја стојим овде већ сат времена, ништа нисам узео, ево претреси ме. Ту сам да нешто купим.“, прича сећајући се тадашњих противника Зорана, Пеце, Милета, Стеве, Радована, Воје Коцића …
Орден заслуга за народ
Једне ноћи почетком седамдесетих, у време када су се догодио терористички напад везан за безбедност Југославије враћајући се из касарне кући крај Тихомира се зауставио фијат страних регистрација а путници интересовали да ли зна где су војни објекти у Кучајни.
– Упитао сам шта треба и сазнао од возача да му син служи војску и да је тамо на стражи. Рекао сам да у Кучајну не могу, већ да се јаве у касарну из које сам управо изашао. На инсистирање где је поменути објекат упутио сам их у правац Петровца а ја се вратио у касарну и обавестио старешине. У смер где сам послао „странце“ одмах су кренуле патроле а ускоро се зачула и пуцњава јер је у питању била наоружана група на шта сам помислио када сам у пола ноћи разговарао са њима. Да нисам реаговао како јесам, могли су да дигну у ваздух читаву Кучајну а народ овог насеља страда, јер су ти објекти били пуни војне пиротехнике, испричао нам је Тихомир Петровић који је за овај гест награђен Орденом заслуга за народ.
-То ми је нека животна сатисфакција, јер сам реаговао трезвено и брзо, спасио многе људе и постао највероватније најмлађи носилац Ордена заслуга за народ.
ДРВЕТУ ДАРУЈЕ НОВИ ЖИВОТ
Као сјајан шахиста Тихомир је бранио боје кучевачког „Звижда“ и посебно се сећа меча који је играо за титулу мајсторског кандидата. На жалост, по лошем.
-Било је то у хотелу „Звезда“ у Врњачкој Бањи. Између два потеза вид ми се најпре замутио а онда све тамно. Схватио сам да више не видим. Када ме је противник питао шта се дешава рекао сам му да не видим ништа. Оборио је краља, позвао судију и саопштио да смо ремизирали. Захвалио сам му од срца на половини бода, али титулу мајсторског кандидата нисам освојио већ добио. Верујте да сам наредних пет-шест година често плакао због шаха и напустио га.
Тихомир Петровић живи у делу Кучева који се зове Доњи крај а оно што ради у дрвету не ради нико у Србији. Са супругом често одлази у околину, сакупља делове дрвета које је природа одбацила и скромним ручним алатима дарује нови живот. Први рад настао је пре 25 година и то је био свећњак док је машта временом учинила своје. Посебну лепоту носи фигура Рањеног орла коју је овај уметник начинио од корена руже у време истоимене серије. Окућница је урађена у етно стилу чему највише доприносе његови изложени радови. Највећу подршку има од породице. У браку је 51 година са супругом Босом је која му је подарила сина Миљана. Он је ватрогасац спасилац ожењен Горданом са којом има једанастогодишњег Тадију – понос породице који паралелно са школским обавезама игра фудбал за „Звижд“.
Вреди истаћи да је Тиха Петровић члан Међуопштинске организације савеза слепих Пожаревац а у Кучеву је на челу Удружења „Наш апел“ које редовно пружа одређену материјалну али и духовну подршку особама са инвалидитетом.