Bелики део човечанства сматра да је сат справа без које свет не би могао да функционише. Наравно, верни пратиоци индустрије предмета за мерења времена били су и остали часовничари, занатлије чији је посао поправка, чишћење, измена па чак и израда појединих делова сатова.
На разговор са пожаревачким часовничаром Бојаном Јосифоским чекали смо неколико минута, док је муштерији мењао батерију на ручном сату и прво питање био је више него логично: да ли електронски сатови лагано гасе стари занат у који спада часовничарство?
– Крајем деведесетих година појавили су се електронски сатови лепе спољашњости, али веома лоше основе. То су углавном кинески сатови чија цена доприноси неисплативости њихове поправке. За једнократну употребу. Они су данас преплавили тржиште и наравно да то утиче да нас, правих мајстора часовничара буде све мање, каже Бојан.
САЈЏИЈСКА ЛУПА КАО ИЗАЗОВ
Бојан је рођен 1977. године, а часовничарски занат учио је од оца Спасоја који је радњу деценијама држао неколико десетина метара испред ове, у низу занатлијско трговинских локала, у Улици Моше Пијаде, преко пута пијаце:
– Код оца сам долазио свакодневно, пре и после школе и пратио шта и како ради. Временом, најпре сам се латио пумпице за одстрањивање прашине и подмазивања механизма, а потом и ситних оправки, вели Бојан коме је најтеже од свега било да на десном оку држи сајџијску лупу.
Часовничар Бојан Јосифоски
У невеликој занатлијој радњи Јосифовски поправља ручне и зидне сатове класичног механизма, па и оне која време оглашавају кукавицом.
-Посебно је занимљиво радити на старим сатовима које нам доносе колекционари. Ту су потребни оригинални делови, а у време њихове израде механизам је био простији. Но, ако познајеш принцип рада часовника, онда све може да се реши, па чак и то да неки део направи ручно. Наравно, поправљам и дигиталне сатове који имају висок ниво квалитета, а то су замена отпорника и осталих делова, јер они имају све компоненте као механички, али уместо механизма за навијање покреће их батерија. Пратим савремене токове и усавршавам се сходно потребама, говори Јосифоски који за рад користи шрафцигере, мазалице, пинцете, клешта, минијатурне менгеле и наравно, часовничарску лупу.
ДРЖАВНЕ ОЛАКШИЦЕ СИМБОЛИЧНЕ
– Леп је то занат. Када добијеш неисправан сат, радиш на њему, истражујеш, поправљаш и крају вратиш га у живот. Mуштерија задовољна, а теби срце на месту, прича Бојан Јосифоски, који је након посебног испита у Привредној комори Србије добио сертификат старог заната.
– Иако сам занат савладао давно, пре пар година добио сам поменути сертификат, јер је циљ био добијање олакшица, али су оне практично симболичне. Тешко је изборити се са дажбинама, улагањима, треба опстати, издржавати породицу… Нажалост, моје виђење је да и овом занату прети изумирање, а томе доприноси и чињеница да од како сам преузео радњу до данас нико није дошао са жељом да научи часовничарски занат. Из мог угла, мислим да држава може да изнађе могућност да одржи не само овај, већ и многе друге занате који су на издисају, бар ради традиције. Ипак, колико знам, у граду је само двоје или троје занатијских часовничара, а наше ингеренције на том плану су никакве.
Bелики део човечанства сматра да је сат справа без које свет не би могао да функционише. Наравно, верни пратиоци индустрије предмета за мерења времена били су и остали часовничари, занатлије чији је посао поправка, чишћење, измена па чак и израда појединих делова сатова.
