О себи нема неки посебан став. Његова и мисија његове супруге су деца којима се поносе, јер су добри, поштени и вредни људи. Тим речима нас дочекује Новица Антић, новинар, сликар и писац, који је своју животну мисију почео 13. августа 1960. године, у надничарској, касније радничкој породици опхрваној тешком немаштином која је ударила печат његовом детињству. Основну и средњу школу завршио је у Пожаревцу, а факултет Политичких наука у Београду. Био је стипендиста Титовог фонда, на шта је и данас поносан.
Од раног детињства тражио је израз својих осећања и виђења догађаја, али и потребу да се људима помогне, оплемени живот.., учећи их да се боље сналазе у животу. Воли музику и веома рано је научио да свира оно што је за сиротињску породуцу било доступно – фрулу. Касније, у ватрогасном оркестру, код чика Моме, свира трубу и саксафон, но, оркестар је угашен а новца за пут на пробе у Костолац није било. Остала је фрула, која је му је помогла да разбије самоћу одласком на студије. Део распуста свирао је у трећој постави Крсманца, на фрули коју му је поклонио Тихомир Пауновић, а остатак, млади Новица је проводио носећи малтер на градилиштима како би зарадио за уџбенике. У то време, овај млади човек улази у свет сликарства. Тачније, први кораци везани су за карикатуру:
– Први радови објављени су у „Студенту“ а одмах и у „Јежу“, сећа се Новица:
– Имао сам оштар језик и нисам трпео неправду, лаж, манипулацију и пре свега подмитљивост и крађу, што су били одлична подлога за мој рад у области сатире и карикатуре. Сликарством почињем озбиљно да се бавим средином осамдесетих, под утицајем мог за сва времена најбољег пријатеља Милоша Јањетовића, тада новинара, касније уредника новина „Глас произвођача“. Он је био школован и изванредан сликар. Одушевио ме је његов арт стил. Много сам научио од њега, а давао ми је на кашичицу, говорећи да ћу се кутлачом задавити. Ту је био и одличан сликар и новинар Миодраг Кузмановић, који ми је откривао оне фине тајне које може да ти открије само добар пријатељ.
Био је то период када је Антић лагано градио свој стил у сликарству импресионизма, а сурове деведесете су га натерале да ради за преживљавање.
– Много сам читао и учио, одлазио на Академију, сваки динар давао за литературу о сликарству. Средином деведесетих путовали смо сваког понедељка у Нови Сад на штампу новина „Глас произвођача“ и тако у ресторану „Дневника“, на десетом спрату, упознао сам десетак одличних академских сликара. Повремено сам одлазио у њихова атељеа. Тако сам почео да радим за „Ото“ галерију из Беча. Углавно су то биле православне иконе и славне фреске наших манастира. Радио сам и репродукције слика за њихове купце, посебно барока и романтизма. Имао сам и мизерну зараду, али сам се надао „биће боље“.
Антић тада сарађује са Ребеком Штајнер. Она му је слала сликарски материјал, који је овде био прескуп. Посебно откровење Новици представља сликарство на стаклу: ради иконе на стаклу, славске чаше, а од флаша прави наше познате манастире. Но, наш разговор усмеравамо на сегмент код кога смо стали – време студија и непосредно по дипломирању.
– Био сам активан у омладини и свуда сам нападао лоше политичаре и полтроне око њих. Тако сам добио и једину награду у животу: „Смели цвет“. То је оно признање за „будале које иду главом кроз зид“. Такав мој карактер остаће мој белег за сва времена. По завршетку студија, које окончавам пре рока, нисам имао посла јер су партијски моћници зазирали да таквог приме у свој колектив бојећи се критике. Наставио сам са малтером коме, такав какав сам, нисам сметао. Никоме живот није лак па ни мој у том периоду. Но,човек мора да налази решења и да преузме одговорност за тај избор, а последице су резултат избора и те одговорности.
Новици се пружа прилика да један краћи период проведе у просвети. Ради на замени по неколико месеци у пожаревачкој Економској школи и Гимназији, после чега улази у сферу новинарства.
– Костолац и мој први и једини стални посао у редакцији „Гласа произвођача“ као новинар. Деведесетих сам, жаргонски речено „тезгарио“ и писао за „Телеграф“, „Политику Експрес“, „Дугу“,“Јутро“,“Рибо ревију“, „Ловачке новине“…
И ово Новичино хонорарно „путешествије“ има занимљиве стране:
– Пошаљем писмо уреднику и питам да ли могу хонорарно и пошаљем један текст чисто да виде стил. Они објаве па ми пошаљу хонорар и кажу: „Може!“ Јаој, најтеже ми је било када сам правио текст са врачарама у нашем крају! Боже сачувај, упозао сам их десетак. Било је то време разних магова.., деведесетих.
Али и нешто теже и неизвесније:
– И у новинарству сам увек ишао на прву лопту оштро, тако сам крајем деведесетих умало остао без посла, јер сам разоткрио две болесне афере. Прва везана за шверц јестивог уља у баржама за нафту, а друга о потопу једног села лужином. Све у свему, има ружних и лепих успомена спрам времена, али сам увек тежио да другима саопштим оно што мислим и што знам, било кроз текст или причу, слику, музику…
Разговор враћамо на Новичин сликарски опус. За рад са кичицом и бојама стизали су позиви за учешће на светским симпозијумима сликарства на које, због материјалне ситуације није могао да оде.
– Ипак, стигао сам до Италије: Торино, Бјела, Фиренца. Тамо се налазе две моје слике, у Светској савеременој галерији „Чувари љубави“ и „Свети Наум“.
Колико смо заједно успели да израчунамо, Новица Антић је до данас урадио 492 уља на платну и осликао више од 2.300 предмета од стакла. Слике и његове чаше налазе се на свим континентима, носили су их наши људи као поклон пријатељима, а највише их је у Канади, у Торонту и Хамилтону, потом у САД–у, у Чикагу и Њујорку пар слика, такође на Новом Зеланду и у Јужноафричкој републици, као и у свим европским земљама.
Наш саговорник је осамдесетих година написао две драме „Окован језик“ и „Раднички вагон“, које су игране на Фестивалима младости, док у књижевном сегменту за собом има и збирку кратких прича „Бели багрем“.
– Ово ме је подсетило на то да смо аутор овог текста Влада Винкић и ја написали едукативну ТВ серију за децу о шаху, чији сценарио лежи у некој од фијока Телевизије Београд. Последњих година написао сам драму „Воз за тундру“ и радим на роману „Даринка“, али сам помало лењ јер ме је посао потпуно исцрпео последњих година. Намеравам да објавим још једну књигу кратких прича о судбини обичних људи. Истините приче из ове наше средине.
Да ли је било награда за неки од сегмент Вашег стваралаштва или новинарства?
– Осим оног фамозног „Смелог цвета“ који ми је запечатио судбину нисам добијао никакве награде, а право да кажем и не требају ми. Навеће су ми награде када видим моју слику од пре двадесет година на зиду људи који је чувају и уживају у њој или људе који прочитају моју књигу и препричавају је другима.
Како проводите слободно време, не рачунајући сликарсто и књижевност?
– Посвећен сам производњи здраве хране за моју породицу. Имам два пластеника воћа и поврћа произведених органски. Гајим само домаће сорте и остављам семе од сваког рода да се нађе. Бавили смо се и пилићарством па пропали, јер велики поједу мале, али многи купци мојих специјалитета и данас их памте. Добро је да сам угасио фармицу иначе бих – „угасио ја!“. Помало слушам музику којом се бави мој старији син ди – џеј Андрија. Живим у мојој Забели, добровољно сам доживотно осуђен. Зими је тешко, али су пролеће, лето и јесен рајско острво. Слушам сваки дан сирене и клепетушу која диктира дневну заповест осуђеника. Не треба ми сат, они су непогрешиви.
Влада Винкић