Новица Ђорђевић: Живите своју мисију

Мало је наших суграђана који не знају човека чији је читав радни век усмерен на циљ да својим трудом, деловањем и, надасве, лепом и топлом речју многима улепша тренутке невоље, дане  сиромаштва, и пружи подршку људима који су у елементарним непогодама за само неколико минута изгубили све што су током живота стицали. Племенитост којом зрачи деценијама, огледа се и у чињеници да је наш саговорник као добровољни давалац крви, жаргонски речено, давајући део себе, продужио или спасио многе животе њему непознатих људи.

Речју, Новица Ђорђевић, човек племенитих дела и намера. Човек који није правио границу између професионалних активности у Црвеном крсту Пожаревац и личних обавеза. Човек коме је био довољан телефонски позив да остави своју продицу за трпезом и крене да помогне људима у невољу. Новица из Црвеног крста.

Град Пожаревац је, препознајући пожртвовност овог скромног човека, Новици Ђорђевићу уручио  највише градско признање Октобарску награду .

ТЕРЕНСКА ЕКИПА ЦРВЕНОГ КРСТА

Лета 1956. у Рашанцу крај Петровцу на Млави рођен је као син првенац у породици сеоских учитеља одрастајући уз млађу сестру.

– Имао сам лепо детињство: вишегенерацијска породица, живот на селу, двориште, природа,пољане,шуме. Мноштво вршњака са којима сам проводио кратке зимске  и дуге летње дане. Често сам боравио код ујака у Ореовици, јахао коња, играо се са браћом и сестрама, а чини се да и сада осећам укус несвакидашњег сендвича: парадајз са сиром у купусовом листу, сећа се незаборавног животног доба наш саговорник.

Ђорђевић је основну школу започео у родном селу а завршио у Пожаревцу, у којој похађа Гимназију, после чега одлази у Београд дипломирајући у Школи за социјалне раднике.

Откуд одлука за ово животно усмерење, јер смо сазнали да сте најпре уписали права?

– Као мали рекао сам бака Ружи, тетки мог оца и бабици приликом мог рођења: „Седи бака Ружо, одмори ноге“, што ми у кругу породице рачунају као првом најавом бриге о другима, са осмехом одговара Новица Ђођевић и наставља:

– После трећег разреда основне школе родитељи ме пошаљу на летовање у Кучајну, одмаралиште Црвеног крста. То је било прво одвајање од породице и својеврсна животна, али и  школа племенитости у којој је легендарни Јоца Закон за нас децу био Бог. Кроз ту школу у Кучајни и кроз рад Теренске јединице Црвеног крста прошле су генерације и генерације младих поставши честити и добри људи. Мислим да је то била почетна тачка мог професионалног ослонца, вели наш саговорник.

ОД РАДА НА ОДРЕЂЕНО ДО СЕКРЕТАРА

Прво радно искуство Новица Ђорђевић стиче у Центру за социјални рад у Великој Плани, лета 1983. мењајући радницу на породиљском одсуству а исте се запошљава у Општинској организацији Црвеног крста Пожаревац као социјални радник.

– Моје радно место је био кадровска иновација и оснаживање Црвеног крста, а чак и данас је мали број организација Црвеног крста које имају запосленог  социјалног радника. После извесног времена постајем секретар ове организације која је имала троје запослених, несигурне изворе прихода, оронулу зграду и – једног фићу, што је нама скупа дало елан да оснажујемо свој рад. На тим темељима почели смо јачамо рад саме организације, како материјално тако и кадровски али и ширимо добровољно ангажовање активиста у Пожаревцу, сећа се тих година Ђорђевић.

Но, убрзо долази до турбулентних дешавања у тадашњој Југославији а пожаревачки као и седишта Црвеног крста широм земље сусрећу се са таласима расељених и избеглих лица. Организују се сабирне акције, прикупља и упућује помоћ, почиње рад Регионалног дистрибутивног центра и рад општинских магацина Црвеног крста. То су били  непознати послови, за шта је требало стварати и развијати протоколе у ходу. Захваљујући професионалном односу, Црвени крст се на свим нивоима веома добро организовао, прилагодио и одговорио наметнутим захтевима. Тих година велико ангажовање и одговорност имао је пожаревачки Црвени крст, а судбину запослених и волонтера, који су широког срца давали све од себе не би ли ублажили туђу патњу равноправно је делио и Новица Ђорђевић.

Колико су те године биле напорне и како вас је породица подржавала у, верујем , најтежим професионалним тренуцима?

– Посао у Црвеном крсту је све само не рутински, и не монотон. Увек је потребно тражити оригиналан приступ и креативно решење, погото у ратним временима на простору бивше нам Југославије. Пуно сам путовао, ретко био код куће, имао сам обавеза и према родитељима у селу. Растрзан између Црвеног крста, родитеља, породице, намање времена и пажње остајало је за  такозвани  „базни камп“ – супругу и и децу. То себи приписујем у велики грех. Колико год сам покушавао да се „искупим“, увиђам да сам пружајући несебичну помоћ људима у невољи, са друге стране увелико недостајао својој деци Милици, Љубици и Душану. Срећом, моја супруга Бранка, дипломирани социјални радник тада запослена у Центру за социјални рад Пожаревац , имала је снаге и воље да се посвети деци.  Давала је све од себе настојећи да моје неизбежно одсуство буде што мање трауматично за њих, на шта сам неизмерно захвалан, каже Новица.

БУДИМО ЉУДИ

Како данас, када су ти дани и те године иза вас,  видите живот и његов смисао?

– Глобално, човек је успео само ако оствари складан развој породичног живота, посла, духовног развоја, здравља… Квалитет живота зависи од односа које човек има са блиским особама, од  хармоничних породичних, добросуседских, рођачких… Лично, никад није касно да се на прави начин надокнади пропуштено. Ево, моја супруга Бранка је сада у пензији, а уз Милицу, Љубицу и Душана, слободно време понајвише дарујемо унучићима Мили која има две године и Петру од само месец дана, одговара Ђорђевић и поручује:

-Будите своји. Пронађите и живите своју мисију. Будите данас бољи него што сте јуче били. Немојте се такмичити и упоређивати са другима већ са самим собом. Нађите времена да будете са блиским особама, нарочито децом јер је време које пропустите да будете уз њих – ненадокнадиво. Уосталом,  Душко Радовић је рекао: „Будимо добри људи, доброта је велико здравље“ а патријарх Павле поручио: „Будимо људи“. Зар је потребно нешто иза ових речи додати?

Влада Винкић