Професионални живот водио га је од ђачића у сеоској школи до доктора техничких наука, док није велики број Пожаревљана који су упућени у чињеницу да је Новица Р.Грујић врстан познавалац историје родног краја, што је овековечио обимним књижевним делима. Симбиоза науке и књижевности довела нас је у просторије Друштва инжењера и техичара Пожаревац, где смо Грујића упознали буквлано од првог дана живота.
-Моје детињство протицало је у тадашњем сеоском амбијенту, по сокацима, на обалама Дунава, Дунавца и Мораве, сеоском атару… Имао сам задужења и обавезе које сам испуњавао а очева реч за мене и брата била је светиња која је морала да се испуни. Помагали смо око куће и на имању, док сам уз учење уз игру са вршњацима време најрадије проводио пецајући на обалама поменутих вода, сећа се Грујић који је школу „Бранислав Нушић“ завршио у родној Дубравици.
У школи је више волео часове математике и физике него физичко или музичко и како истиче, био је био је међу најбољим ђацима своје генерације која је била бројна јер су и ђаци из Батовца похађали исту школу.
-Привлачиле су ме техника и природне науке и 1964. сам уписао Техничку школу у Костолцу, електро струке. Пријавио сам се на електро смер, положио пријемни испит и месец дана похађао тај одсек. Написао сам молбу да ме пребаце на машински одсек, што ми је одобрено и ту сам остао до краја средње школе, сазнајемо у разговору са човеком који се није истицао и наметао, већ био скроман, повучен, принципијелан и један од најбољих ђака те генерације.
-После средње школе уписао сам Машински факултет и нико није утицао на моје опредељење. Професори су били захтевни што се тиче потребног знања за позитивну оцену, натерали су нас да научимо градиво прописано плановима и програмима. Са стеченим знањем нисмо се стидели нити смо се плашили да идемо у привреду на рад, каже Новица Грујић.
Прво запослење Грујић је добио у заводима Црвена застава у Крагујевцу где је радио као технолог конструктор док 1976. године прелази ближе родном огњишту, те у Средњој техничкој школи „13. октобар“ Костолац постаје професор стручних предмета. Након две године запошљава се у ООУР-у Механизација Комбината „Стиг“ на месту управника механизације а потом обавља послове техничког директора.
-Сваки нови посао представља нове изазове и тражи нова решења за реализацију. У том периоду сам члан председништва општинског Савеза возача и аутомеханичара. Осамдесетих година возачи „Стиг“-а освајају прва места на такмичењима из познавања прописа и руковања возилима. Аутомеханичари 1983. освајају прво место на Републичком такмичењу у Трстенику, са поносом истиче Грујић који за ангажовање у Савезу добија више признања.
Паралелно са радом у грађевинарству наш саговорник улази и у образовне токове те 1979. године бива изабран за члана Савета Више школе у оснивању, а почетком рада Више школе у Костолцу ангажован је као асистент а потом и предавач. Каријеру оплемењује радом у Пожаревачкој гимназији као и Средњој техничкој школи у Костолцу у којој је једно време био помоћник директора. Настављајући сопствено усавршавање, 1986. уписује последипломске студије на Машинском факултету на коме брани магистарски рад. Уз радне обавезе 1998. године на истом факултету брани докторску дисертацију тезом: „Развој метода дијагностицирања стања радне исправности БТО система“. Ова теза се базира на настављању истраживања започетих са магистарским радом као логичан наставак.
Ни лекар, ни трговац већ инжењер
Новица Грујић рођен је у Дубравици 1949. године. Отац Радомир ратни војни инвалид IV категорије, био је поратно сироче рођено после смрти оца Живана страдалог у касарни у Суботици 1919. године. Мајка Живка била је домаћица и обоје су се бавили пољопривредом на скромном поседу. Новицин десет година старији брат Драгиша, остао је на селу.
-Отац је при крају рата био зубарски помоћник и желео да учим медицину или будем трговац. Но није ме присиљавао да кренем тим идејама. Ја то нисам волео, занимала ме је техника: Што сам желео то сам и остварио, истиче Новица.
ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА СДИТ ПОЖАРЕВАЦ
Грујић је 1979. године био један од оснивача Савеза друштава инжењера и техничара општине Пожаревац а са групом инжењера и техничара, деценију касније оснива Друштво за одржавање средстава рада општине Пожаревац и бива први председник.
-Својим и ангажовањем чланова друштва организујем бројне семинаре, предавања, презентације, метода и технологија одржавања средстава рада. Привреда Пожаревца у то време има два велика Комбината: ИЕК Костолац и ПИК Пожаревац и бројну другу привредну делатност, говори нам Грујић који уз функције у СДИТОП-у бива члан главног одбора Савеза инжењера и техничара Србије а за ангажовање у овој институцији добија Републличко признање Заслужни члан СИТС-а.
У склопу интересовања за научно истраживање Грујић први свој рад објављује у стручном часопису „ОМО“ 1980. године и до данас је публиковао преко 150 радова у домаћим и страним часописима, зборницима радова, монографијама, писањем стручних књига-уџбеника. Објавио је 18 стручних књига, рецензент је12 књига и ментор преко 180 дипломских радова студената Више, сада Високе школе струковних студија у Пожаревцу у којој је радио од 1990. године као наставник. У овој образовној институцији избран је за руководиоца Истраживачко развојне јединице. У три мандата био је Шеф машинске катедре, руководио израдом наставних планова и програма Високе школе у првој акредитацији 2007. године и при реакредитацији 2012. а све до одласка у пензију 2014. године обављао је дужност председника Савета Високе школе у Пожаревцу.
-Један сам од оснивача Друштва за техничку дијагностику Србије у Београду, члан управног одбора тог друштва. Био сам члан издавачког савета и научно стручних одбора покренутих часописа „Одржавање машина“, „Менаџмент знања, „Хидрулика и пнеуматика“, док сам на Машинском факултету стекао звање научног сарадика, вели наш саговорник коме језа рад у струци додељена Златна плакета „ИТ“ у Београду коју сматра најдражим признањем.
Подршка најмилијих
Можда професионално и књижевно ангажовање нашег саговорника не би одисало пуном мером да није подршке његових најмилијих. Најпре супруге Милостиве, дипломираног машинског инжењера, професора стручних машинских предмета и сина Душана, доктора електротехнике, доцента на Електротехничком факултету у Београду, који са својим наследником Вуком често дође у Пожаревац. Стицај околности допринео је да Грујиће 1992.године заувек напусти млађи син Ђорђе. На жалост, више није са њима али је трајно у њиховим срцима.
Паралелно са машинством, Новица Грујић од ране младости негује поштовање ка историји, посебно свог народа, што га је увело у свет истраживања и писане речи ове области. Како истиче, овај сегмет стваралаштва оплемењен је настојањем да се бројни бурни догађаји ових простора, засновани на историјским чињеницама и дешавањима из свакодневног живота, сачувају од заборава.
-Током 2005. године објавио сам монографију родне Дубравице са околином препуном историјских збивања а потом још пет књига, углавном историјске тематике везане претежно за десну обале Дунава и Велике Мораве. До данас су пред читалачком публиком презентоване књиге прозно-историјског садржаја: „Тумарање по Балкану“ (2015.), „Време страдања“ (2017.), „Раскршћа“ (2018.), „Прогрес без прогреса“ (2020.) и „Срби-трагови нестајања“ (2023). Последња спада у обимна дела јер се на 592 стране заснива на прикупљеним сведочанствима од предисторијских времена до краја четрнаестог века, објашњава доктор Грујић чији је истраживачко књижевни мото: оставити иза себе што више трагова постојања за будуће времена.
-За даљи рад на писању постоје идеје које покушавам да заокружим и уобличим према својим замислима. Надам се да ћу их у скорије време завршити и објавити. Не бих да сада прејудицирам са обећањима, јер долазеће време увек је пуно изненађења. Са краћим прилозима биће појављивања чешће, надам се.
Влада Винкић
