2018-07-23T13:30:42+02:00 23. јула, 2018. 13:30 |

Обележавање Светског дана борбе против хепатитиса

У уторак, 24. јула, од 10,00 до 13,00 сати у просторијама Центра за контролу и превенцију болести Завода за јавно здравље Пожаревац, обавиће се бесплатно тестирање на Хепатитис Б и Хепатитис Ц свих заинтересованих грађана. Поменуте активности Завод за јавно здравље спроводи  у оквиру обележавања Светског дана борбе против хепатитиса, који се сваке године обележава 28. јула.


ХРОНИЧНИ ВИРУС

ХЕПАТИТИС Б и Ц

Хронични вирусни хепатитис се, данас, дефинише као запаљење јетре које траје дуже од шест месеци, а узроковано је неким од примарно хепатотропних вируса: вирусом хепатитиса Б, Ц, Д или Г. У прошлости, данас, па и у будућности, овај клинички ентитет је био и, засигурно, биће један од најважнијих и најтежих глобалних проблема хумане медицине јер у значајниом проценту доводи до развоја цирозе јетре, хроничне хепатоцелуларне инсуфицијенције и хепатоцелуларног карцинома (ХЦЦ). Претпоставља се да око 700 милиона људи (више од 10% светске популације) има хроничну инфекцију овим вирусима са, мање или више, значајним хроничним оштећењем јетре.

Хепатитис Б вирус (ХБВ) је широм света познат као изазивач, како акутног, тако и хроничног хепатитиса.  Примарна (акутна) ХБВ инфекција протиче најчешће асимптоматски (60% инфицираних) као само – ограничавајућа болест са комплетним излечењем код 90-95% оболелих, у просеку, после 2-3 месеца. Врло ретко протиче под клиничком сликом муњевитог хепатитиса са акутном инсуфицијенцијом јетре и смртним исходом код 60-90% оболелих. У нешто вишем проценту (2-3%), акутни вирусни хепатитис Б се може клинички презентовати као субакутни цирогени хепатитис са леталитетом до 50%. Међутим, највећи епидемиолошки и клинички проблем је чињеница да 5-10% болесника са акутном ХБВ инфекцијом не успева да елиминише вирус, развија хроничну инфекцију са варијабилном клиничком сликом. 15 – 40% болесника са хроничном ХБВ инфекцијом, током наредних година/деценија, развиће цирозу јетре и/или ХЦЦ. Због компликација које настају код болесника са декомпензованом цирозом јетре годишње у свету умире око милион људи.

Инфекција се углавном преноси сексуалним путем или интравенским узимањем наркотика. ХБВ је присутан у крви, пљувачки, семеној течности, вагиналном секрету, менструалниј крви, а у знатно нижим концентрацијама у зноју, млеку дојиље, сузама и урину инфициране особе.Вирус је веома отпоран у спољашњој средини и лако се преноси путем контакта са инфицираним телесним течностима. У принципу, трансмисија се остварује на два начина: хоризонталним или вертикалним путем. Када говоримо о хоризонталном путу најчешће мислимо на сексуални, парентерални и индиректни пренос ХБВ инфекције.Ризик од инфекције, после убода контаминираном иглом или повреде хируршким инструментом, креће се од 7 до 30%. Вертикални пут подразумева пренос ХБВ инфекције са инфициране мајке на дете приликом породјаја. Хронични хепатитис Б (ХХБ) најчешће протиче као блага или асимптомстка болест, што у крајњој инстанци значи да је болест најчешће непрепозната и недијагностикована. Само око 30% болесника имају некарактеристичне симптоме болести, као што су малаксалост, лако замарање, слабији апетит, туп бол у десном хипохондријуму или епигастријуму.

ВАКЦИНА ПРОТИВ

ХБВ ИНФЕКЦИЈЕ

Захваљујући новој рекомбинантној ДНК технологији, као и достигнутом знању о структури и геномској организацији ХБВ, добијена је рекомбинатна, неинфективна вирусна вакцина »произведена« од стране гљивице квасца. Појава заштитних анти – ХБс антитела након треће дозе вакцине постиже се код 96 – 100% вакцинисане деце и адолесцената, код 94 – 99% одраслих особа (до 40 године живота) и код 81 – 91% особа старијих од 40 година.

 Претпоставља са да око 170 милиона људи широм света, а у Србији око 100 000, има хроничну хепатитис Ц вирусну ( ХЦВ) инфекцију. Мeђутим, ова инфекција је доказана само код 25% инфицираних јер су симтоми болести, или одсутни, или некарактеристични, те се открива најчешће случајно приликом рутинског тестирања крви. Процењује се да ће ова тиха и подмукла пандемија резултирати максималним бројем инфицираних тек негде око 2020. године.

Извор инфекције је увек човек, са акутном или хроничном ХЦВ инфекцијом. Вирус је доказан и готово свим телесним течностима: крв, пљувачка, урин, столица, семена течност, вагинални и цервикални секрет. Ипак, најчешћи пут преноса је парентерални, тј. путем крви и деривата крви.

Данас, највећа опасност прети интравенским наркоманима. Процењени ризик за пренос ХЦВ инфекције перкутаном повредом током медицинских интервенције износи од 3 до 10%. Инфекција полним путем је могућа, посебно ако постоје озледе и ранице на кожи и слузницама, при чему су промискуитетне особе у већем ризику. Преношење инфекције са мајке на дете током порођаја је могуће и стопа вертикалне трансмисије се креће око 5% уколико мајка има хроничну ХЦВ инфекцију. Код скоро 40% инфицираних и поред квалитетно узете епидемиолошке анкете, остаје нејасан  начин трансмисије.

Већина тих болесника нема симптоме болести, те се болест најчешће открије случајно путем рутинских биохемијских анализа или приликом добровољног давалаштва крви. Не тако ретко, дијагноза болести се постави у фази декомпензоване цирозе јетре. Природни ток ХХЦ доводи до развоја цирозе јетре код 20% болесника, обично после 20 – 30 година трајања. Пошто овај вирус има и онкогени потенцијал, сматра се да је он одговоран за 60% малигних тумора јетре. Зато не треба да чуди податак, да годишње у свету умире око 300 000 људи од последица хроничне ХЦВ инфекције.