Према Јулијанском календару, православни верници данас прослављају Васкрс. У свим црквама и манастирима широм Србије, овај празник дочекан је поноћном литургијом, којој је присуствовао велики број грађана.
Митрополит браничевски др Игнатије Мидић се ове године, традиционално, уочи најрадоснијег празника, обратио верницима речима:
– Христос воскресе. Заиста воскресе. Ово није само поздрав, већ и констатација и исповедање вере у један догађај који се десио, у Христово васкрсење. Уколико се све завршава смрћу, тада је у ствари све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и отворио нам пут у васкрсење. Сваке литургије, када се саберемо у цркви око једног начелника који служи литургију, епископа или свештеника, ми прослављамо васкрсење Христово и његово присуство међу нама. У ове дане, посебно се сећамо и прослављамо овај догађај, догађај васкрсења Христовог. Са друге стране, догађај васкрсења Христовог указује на то да је највећи проблем човека и читаве природе смрт. Јер, смрт и страх од смрти нас у ствари тера да чинимо и друге грехе и друге проблеме, а то све у нади да ћемо ми да превазиђемо смрт. То се види у свакодневном животу.
Међутим, тај проблем је решен васкрсењем Христовим и ми можемо да превазиђемо смрт, иако смо смртна бића, кроз заједницу са Христом, коју остварујемо кроз свето крштење и свету литургију и причешће. Јер, на литургији се, у ствари, пројављује васкрсли Христос. Наравно, он се пројављује у икони, после свога вазнесења на небо, када је био 40 дана после свога васкрсења, са својим ученицима, и после тога се ваздао на небо, али међу нама присуствује Духом Светим. То значи икониски, кроз онога који служи свету литургију. А то такво присуство Христово међу нама и тај предокус царства Божјега које нам је Господ обећао и својим васкрсењем, отпочео је због тога да би ми били слободни, да би слободно усвојили заједницу, остварили заједницу са Христом.
Јер, да је Христос остао на земљи васкрсли, онај који не умире, ко би могао да га одрекне? Сви би морали да иду за њим. Али, овако, ми смо слободни, и ако не желимо да имамо заједницу са Христом, то је наша ствар. То нам Господ и показује, односно он тврди, када је апостол Тома посумњао да је Христос васкрсао, а када су други ученици говорили да су видели Господа васкрслог, он је рекао: „Нећу веровати, док га не видим и док га не пипнем.“ И када се Господ у недељни дан на литургији појавио, тада му је рекао: „Дођи Томо и пипни ме и не буди неверан, него веран.“ Тада је Тома рекао: „Господ мој, Бог мој“. Исповедао је, дакле, васкрслог Христа. Али Господ му тада каже: „Томо, сад си ме видео, па зато верујеш, али блажени су и благо онима који не видеше, а верују.“ То се у ствари односи управо на ту слободу нашега општења са Богом. Јер, без слободе, наш живот, да је Господ на силу нас учинио да будемо живи без наше слободе, то би било наметнуто и тада не би била радост живота, него би била у ствари нека мука. Ми то предокушамо у нашем свакодневном животу. Kад нам неко видљиво одузме слободу, тада се ми бунимо. Дакле, иако можемо и сами да не будемо слободни да чинимо неке ствари, али када нас неко натера да неку ствар чинимо, ми не желимо, тада се бунимо, зато што нам на тај начин ускраћује слободу.
На свакој литургији сусрећемо се са васкрслим Христом и предокушамо будуће царство Божје, док Он не дође. Ове дане, то посебно чинимо и посебно се радујемо. Зато још једном вас поздрављам радосним поздравом – Христос воскресе.