2020-12-29T12:16:08+01:00 29. децембра, 2020. 12:16 |

Очување српске музике ( II део)

Новица није против тога да се народна музика стваралачки прилагођава духу и потребама новог времена, али да мора задржати аутентичност поднебља одакле потиче, како би нас подсећала где смо и ко смо и како би смо лакше сачували себе.

Знао је од почетка да то није нимало лак задатак, али је и поред бројних искушења одолео помодарству и комерцијалним изазовима. Остао је веран градском мелосу и изворнима народним песмама и успео је непоколебљиво да истраје и остане на музичким стазама славног Царевца.


Да би лакше остварио своје замисли и младим људима преносио своје знање и богато искуство, да са више жара и љубави прихвате народну музику у њеном изворном облику, пре петнаестак година Новица је основао народни оркестар „Сербиа”. Овај талентовани скуп младих музичара, на најбољи начин презентује изворно стваралаштво на музичким сценама Србије и иностранству и чува српску традицију. Поред тога наступали су у великом броју локалних, регионалних и националних телевизијских музичких емисија, а већ деценију и по Новица Стојимировић је и аутор музичке емисије „Бистра водо, мој студен кладенче”, у којој са оркестром „Сербиа” уживо певају најпознатији певачи народне музике, а која се емитује на Регионалној Сат телевизији.

-Значај музике и њена улога у очувању идентитета сваког народа не сме бити заборављена. Не треба спутавати тражење нових жанрова и начина извођења, али би они морали да се темеље на основама одређене музике. Сваки мелос треба протумачити и изводити на прави начин. Наметање туђег музичког израза, као што се код нас упорно већ дуже време безобзирно покушава, збуњује и млађе генерације удаљава од својих корена. У одбрану српског народног мелоса треба да се укључимо сви, а посебно људи из институција који су обавезни да негују и креирају укус публике, каже Новица Стојимировић.

МИРА, ЂЕМА И ПУРИКА

Доласком у Пожаревац, Новица је често пролазио крај кафане „Морава”, тадашњег култног места састајања љубитеља добре музике и  музичара.

-Као да сада гледам чувене виолинисте Миру Стојановића из Живице, Пурику Станчића и Ђему из Пожаревца. Кроз прозор сам дуго гледао и упијао сам сваки њихов покрет гудалом, сваки њихов поглед и одушевљено упијао ту магију док свирају, како музика извире из њих, да сваки од њих само за то живи. То је, између осталог, преломило да ми виолина постане највећа љубав и нешто за шта треба живети – присећа се Новица својих почетака.

ВИОЛИНА КАО СУДБИНА


Новица Стојимировић је рођен у Великом Селу, у општини Мало Црниће 12. марта 1951. године, као шесто, најмлађе дете у скромној породици мајке Веселе и оца Борисава, који су му помогли да открије склоност према народној музици и који су га подржали да буде упоран и истрајан на уметничком путу.
– Мајка је познавала српску књижевност и знала је песме из свих песничких циклуса и песме наших најзнаменитијих романтичара, као и градске песме, тако да сам ја од ње као мали све те песме научио напамет. Отац је имао изванредан слух, свирао је виолину, правио и поправљао ове музичке инструменте, па су код њега долазили многи виолинисти. Са њима је свирао и причао, а ја сам слушао и све упијао као сунђер. То је било пресудно за љубав према музици и звуку виолине, присећа се Новица својих музичких почетака.

Имао је лепо детињство и срећу да одрасте у бројној породици са старијим сестрама Радмилом и
Драгицом и браћом Драгољубом, Миодрагом и Богољубом. Сви су волели народну музику, а брат Драгољуб је лепо писао песме. Витомир Животић је на његов текст „Млад чобане, кад у фрулу свираш” компоновао песму која је постала велики хит и коју су на носачима звука отпевали многи
познати певачи. После завршених четири разреда, школовање наставља у Основној школи „Вељко Дугошевић”, а затим у Економској школи у Пожаревцу. Тада је већ знао да ће музика бити његово животно опредељење, јер је свирао у ансамблима уметничких друштава у Великом Селу, Костолцу и Пожаревцу, са којима је касније пропутовао добар део Европе.

ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ

Уследила је сарадња са оркестром познатог фрулаша Тихомира Пауновића са којим је снимио на
стотине грамофонских плоча, као и са оркестрима Миодрага Јашаревића, Божидара Бокија Милошевића и Бранка Белобрка. Сарађивао је и са трубачем Мирославом Матушићем и његовим синовима, као и са Радојком и Тинетом Живковићем, Бранимиром Ђокићем и другим познатим ансамблима. Када је са оркестром Радета Јашаревића кренуо на једномесечну турнеју по Југославији, нудили су му да се пресели у Београд, да буде виђен на бројним наступима и турнејама које су тада често организоване по земљи и иностранству, да буде ближе медијима и наступа на радију и телевизији. Већа популарност га од стечене није интересовала, па је, после краћег премишљања, одлучио да мисију очувања народне музике настави у Стигу. Није желео да жртвује породицу и завичај и одлучио је да настави путем којим се ређе иде, да овде у стишкој равници, међу својима ствара и млађима којих је на срећу све више, преноси своје стечено знање и искуство са несмањеним жаром и ентузијазмом.

Све време је компоновао мелодије и народна кола у духу изворне народне музике, од којих је, за љубитеље народне музике и будућа покољења, на стотину остало забележено на носачима звука.

ГЛАС АНЂЕЛА

Овај изврсни виолиниста је са оркестром Тихомира Пауновића и другим оркестрима снимио на стотине плоча. Остало је забележено безброј ауторских народних кола и народних песама, од којих је 29 пробраних музичких нумера почетком овог века на компилацијском ЦД-у обајавила пожаревачка Стар Сат продукција. Познати књижевник Бранко Манас је обожавао стваралаштво овог ванвременског уметника са гудалом у руци и поводом овог компилацијског издања написао је и следеће:
„Новица Стојимировић свира виолину гласом анђела, чисто као што је предео Лудог поља када се рађа сунце. Зна да потражи одбегли звук који лута Млавом, тишине Хомољских предела, да би некако дошао до препознатљиве лепоте људске душе. Његова свирка је утеха свима онима који воле Брамса и који се хватају у коло на било ком месту и у било које време славља. Новица Стојимировић је знаменитост нашег звука, песме и игре која је за мене увек била знак утехе. Он је човек нашег поднебља саткан од музике и лепоте коју дарива и чува“, написао је између осталог, поводом овог музичког издања, легендарни књижевник Бранко Манас из Петровца на Млави.

ФЕСТИВАЛИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ

Новица Стојимировић је учествовао на многим фестивалима народне музике. Био је један од иницијатора и организатора некада реномираног фестивала народне музике „Млава пева”, који се одржавао у Великом Лаолу и са кога су у свет популарних закорачили Љуба Лукић, Милош Бојанић, Драган Којић Кеба, Ћана и многи други. На овом фестивалу су учествовали и награде освајали Мерима Његомир, Маринко Роквић, Лепа Лукић, Ангел Димов, Гордана Стојићевић, Милан Бабић, Беки Бекић и многи други популарни певачи. Фестивали су у то време били смотре на којима су стварани хитови и рађане звезде народне музике. Били су мера вредности и популарности музичког стваралаштва и на њима је одређивано шта ће се током године слушати и певати. Временом су деградирани до те мере да је њихово одржавање изгубило смисао и карактер.
-Није смело да се дозволи да фестивале организују естрадни менаџери и спонзори, већ еминентни људи из струке. Нестао је чар фестивала са губитком вредновања квалитетних композиција, када су награде почеле да се додељују унапред по неким и нечијим критеријумима. То је многе квалитетне ауторе и извођаче елиминисало са оваквих, некада престижних фестивалских смотри народне музике и оне су изгубиле смисао и сврху. Мислим да би то могло врло брзо да се уреди, али је потребна нечија воља. За почетак, могло би као некада, да се пријава композиција за фестивале шаље под шифром, да у изборној комисији буду најбољи стручни љиди, како би изабрали најквалитеније композиције. Међутим, народна музика је и мимо фестивала маргинализована до те
мере да последњих деценија скоро ништа није учињено да се очувају њене вредности. Наша Србија још увек нема школу народне музике, иако се о томе у последње време све више говори. Лепо је што
имамо наше „Царевчеве дане“ , „Хомољске мотиве“, Сабор трубача у Гучи и још неке фестивале, али
све мора да се подиже на виши ниво, каже Стојимировић и додаје:
-Радује ме што су на Златибору покренули нови фестивал изворнe народне музике „Изворске капи“,
као и што су обновили фестивале народне музике „Илиџа“ и „Драгиша Недовић“. Радио телевизија Србије је недавно емитовала леп серијал емисија народне музике под називом „60 најлепших народних песама“, а сада су, на иницијативу Савеза естрадних музичких уметника Србије СЕМУС организовали обнављање некадашњег култног фестивала народне музике „Београдски сабор“ из шездесетих година прошлог века под именом “Сабор народне музике”. То је велики подухват за сваку похвалу и изискује велики напор и ангажовање великог броја људи, поготово у данашње време, али биће тешко у томе истрајати без веће помоћи државних институција, без обзира колико ће трајати ова пандемија.

ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ