Са неверицом и великом тугом, примљена је ових дана вест међу медијским радницима, пријатељима и познаницима да се у вечност преселио новинар, главни и одговорни уредник регионалних новина „Браничевац“ Драган Миленковић. Преминуо је у Великој Бресници, насељу општине Кучево у суботу, 20. марта, а сахрањен у недељу, 21. марта 2021.
Миленковић је рођен у Великој Бресници 1959. године. Основну школу учио је и завршио у родном месту и Раброву, а средњу Економску у Пожаревцу, након које је уписао Факултет политичких наука.
Читав свој радни век посветио је новинарству. Журналистичку каријеру везао је за регионалну новину „Реч народа“ и регионални Радио „Пожаревац“. Осамдесетих година прошлог века био је један од најплоднијих дописника „Реч народа“ и илустратор сопствених написа. Колико је настојао да напише добар текст, толико је знао да направи добру фотографију. У редакцију је за сталног новинара примљен 1985. и од тада, уместо само из Кучева извештавао је о догађајима из читавог браничевског округа. Иако је у то време било немогуће да једна мала редакција функционише по систему стриктне поделе на одређене области, Миленковић је своје интересовање усмерио на репортаже и разговоре са обичним људима: са рударима у Костолцу, возачима Литаса, ткачима пожаревачке Моравке, металцима „Мораве“, пољопривредницима… У време сетве и жетве знао је да самоницијативно порани на њиве и поразговара са жетеоцима, комбајнерима, берачима кукуруза… С правом се може рећи да је припадао оном делу редакције која је у припреми прилога тражила најбољу форму и најлепше речи да би читаоцима или слушаоцима испричала што занимљивију и топлију причу.
Главни уредник Речи народа Предраг Радовановић, анализирајући рад редакције у 1989. години рекао је да је Миленковић један од најплоднијих извештача који и када пише о Хомољским мотивима, или о Жабарској долини и првој приватној фабрици у Кучеву, пише вештим репортерским језиком.
Ту своју репортерску вештину искористио је и касније када је букнуо последњи рат у Југославији и када су реке избеглих Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, са Косова кренуле ка Србији. Његови разговори са избеглицама, старим и немоћним људима који су потражили спас на нашим просторима, никога нису оставили равнодушним.
Миленковића ћемо памтити и по храбрости коју је у време последњег рата показао одласком на ратиште са малобројном групом новинара из браничевског округа. Више од пола године провешће на фронту свакодневно се оглашавајући у програму Радио Пожаревца и на странама Речи народа све у циљу да се правовременим и тачним информацијама са ратишта допринесе смиривању страсти и спречавању дезинформација.
Миленковић је једно време, од 2010. па до 2016. године обављао функцију директора „Реч народа“, а када је процес приватизације покуцао на врата медија, многи су одлучили да започну нешто ново. Миленковић се ни тада није одрекао новинарства, радио је прво у новини „Нова реч“, а потом је основао свој лист „Браничевац“. Као и велика већина новинара, није дочекао пензију. Преминуо је изненада, издало га је срце. Сахрањен је у родном селу у присуству родбине, колега, пријатеља. Памтићемо га не само као доброг новинара, већ и као брижног супруга и оца својих кћери и синова.
Редакција „Реч народа“