Изазови турбулентних година од краја двадесетог века, па све до данас, навели су многе спортске клубове да угасе, промене име или да се удруже са другим клубом, махом из вишег ранга, како би опстали.
Лојални навијачи пожаревачког Фудбалског клуба „Железничар“ и бескомпромисне управе, од оснивања, 1946. године, до данас, нису дозволили да осване и један једини дан без „Жеље“.
ПРВО СПОРТСКО ДРУШТВО
Иако је иницијатива службеника запослених у Пожаревачком железничком чвору за формирање Спортског друштва постојала још 1945. године, она је одбијена од тадашњих општинских власти. Њихова препорука била је да се не повећава број клубова, већ да се заинтересовани у Железничком чвору придруже неком већ постојећем клубу, пре свега, ,,Младом раднику“.
Запослени на Железници поновили су исту иницијативу 1946. године, када је и омогућено формирање Спортског друштва „Железничар“. Било је то прво Спортско друштво у општини Пожаревац, после Другог светског рата.
У оквиру Спортског друштва „Железничар“, поред фудбалске секције, постојале су кошаркашка, одбојкашка, алтетска, боксерска и бициклистичка секција.
Формирано је и Културно – уметничко друштво „Светозар Марковић“, које је бројало више од 130 чланова. Окупљало је драмску, фолклорну, хорску, музичку, рецитаторску секцију… Оно се, после десетак година, придружило Градском културно – уметничком друштву.
ТАКМИЧАРСКИ СТАРТ
Прва утакмица новог клуба одиграна је почетком августа 1946. године. Био је то сусрет два пожаревачка клуба, ,,Милиционара“ и ,,Железничара“. Завршена је победом ,,Милиционара“ са 4:1. Простор на коме су играли је данас практично стадион крај Железничке станице. Међутим, у то време, игралиште није било ограђено и уређено, приступ је био слободан са свих страна.
Прва званична пријатељска утакмица одиграна је почетком октобра 1948. године, када су фудбалери ,,Железничара” угостили ,,Слогу“ из Петровца на Млави. Победио је домаћин резултатом 2:0, головима Стојановића и Лекића.
После тога игра се серија пријатељских тренинг мечева, да би се Клуб званично у првенство укључио1949. године, у оквуру Обласне лиге.
Пре тога, СД „Железничар“ путовало је у Пулу, као гост железничком „Техникуму“. То је било прво гостовање ван Србије.
Исте, 1949. године, подмладак ,,Железничара“ учествовао је на великом турниру у Љубљани, одакле се вратио као шампион.
Од августа 1950. године, ФК „Железничар“ се званично такмичи у Трећој фудбалској зони. Тих година су ривали били „Млади борац“ Жабари, „Металац“ Смедерево, „Дунавац“ Гроцка, „Металац“ Младеновац, „Црвена звезда“ Велико Градиште, „Слога „Лугавчина“, „Млади борац“ Велико Орашје, „Слога“ Милошевац, „Трговачки“ Пожаревац, „Хомољац“ Жагубица и „Сељак“ Михајловац.
РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ У ТИМУ
Интересантан је податак да је 6. јуна 1952. године „Железничар“ био домаћин тадашњем прволигашу, екипи Загреба, коју је савладао са 3:1.
Тада су у ,,Железничару“ играли младићи који су служили војску у Гарнизону Пожаревац. Два гола на тој утакмици дали су тадашњи репрезентативци Бора Костић и Радиљевић, а трећи Ампелић. За Загреб је гол постигао чувени Видошевић.
Половином јуна, исте године, ,,Железничар“ креће на велику турнеју по Босни и Херцеговини и Хрватској. Играли су у Босанском Новом, Бихаћу, Босанској Дубици, Костајници… Одиграно је осам утакмица и остварене четири победи, два пораза и два ремија.
ГРАДЊА СТАДИОНА И ПРВА МЕЂУНАРОДНА УТАКМИЦА
У лето 1952. године завршавају се шљакасти терени који су дуго после постојали за одбојку и кошарку, код управне зграде тадашње Секције за одржавање пруга.
Иницијатива за изградњу стадиона, у садашњој форми, покренута је 1952. године. Почетком новембра почела је реализација тог плана и пројекта, који је одобрен и од Народног одбора Градске општине.
Изградња је трајала до 7. јула 1954. године, када је на дводневном турниру званично отворен стадион. Учествовали су „Динамо“ Панчево, „Пролетер“ Зрењанин, БСК Београд, „Железничар“, „Трговачки“ и Гарнизон ЈНА из Пожаревца. Победник је био београдски БСК, који је у финалу савладао „Динамо“ са 2:0. Била је то права фешта, велики догађај уз химну, дефиле, говоре, наступ КУД-а.
Железничар је 1953. године имао солидну екипу и у том рангу је у конкуренцији „Пролетера“ из Мајданпека, „Радничког“ из Смедерева, „Полета“ из Александровца, „Звижда“ из Кучева, „Хомољца“ из Жагубице, „Пролетера“ из Пожаревца, на крају првенства био први.
Прва међународна фудбалска утакмица у Пожаревцу је одржана 10. септембра 1954. године, на стадиону ,,Железничара“. Пред око пет хиљада гледалаца играли су Војна репрезентација Сирије и „Млади радник“. Резултат је био 3:2 за госте, а ту утакмицу је судио Константин Зечевић из Београда.
После неколико година, градска власт је одлучила да преузме управљање стадионом. После дуго времена, назван је Градским стадионом.
У то време је Савез за организацију и физичку културу управљао тим стадионом, али у њега није улагао. Био је потпуно руиниран и запуштен. Дуго после тога, терен је био блатњав после сваке кише. Сурово је било гледати утакмице. Тек када је ,,Железничар“ поново, пре двадесетак година, повратио право Клуба на управљање, почели су да се дешавају позитивни помаци.
РЕМИ СА НЕМЦИМА И СУСРЕТ СА ПАРТИЗАНОМ
Поводом Дана железничара, 15. априла 1955. године, ,,Железничар“ је био домаћин Фудбалском клубу „Минстер 1927“ из Немачке.
Била је то прва интернационална утакмица са немачким друголигашем. Резултат је био 1:1. Иако су гости били боље физички припремљени, домаћин је био технички надмоћнији, маштовитији и умало славио.
После утакмице, организована је вечера у Дому ЈНА. Немци су том приликом направили шпалир и аплаузом дочекали фудбалере ,,Железничара“.
Свирао је оркестар Дома ЈНА састављен од многобројних професионалних музичара, који су на армијским такмичењима, широм Југославије, освајали највиша признања.
Те исте годиине, на стадиону ,,Железничара“, селекција Града Пожаревца играла је против београдског ,,Партизана”.
Утакмица, коју је пратило више хиљада гледалаца, завршена је победом гостију 6:1. Занимљиво је да су, тих година, за ,,Железничар“, поред активних фудбалера, играле и многе старешине из Гарнизона Пожаревац. Посебно је био познат мајор Пилаш из Загреба, који је после неколико сезона био и тренер ФК „Железничар“.
Тих година су одбојкаши ,,Железничара“ три пута за редом били прваци уже Србије. Упркос томе што су играли на шљаци, учествовали су на Првенству Србије и били четврти.
Међу одбојкашима су предњачили мајор Ђока Рајков и три брата Седлића, који су касније наставили каријеру у ,,Младом раднику“. Тренер екипе био је чувени Бане Кузмановић.
У Спортском друштву „Железничар“ поникао је и чувени атлетичар Данило Даниловић – Данилушка, омладински првак Југославије на 100 и 200 метара, репрезентативац, учесник на многобројним балканијадама и првенствима.
На стадиону Железничара је половином августа 1957. године гостовала и ,,Војводина“ из Новог Сада, за коју су играли и Вујадин Бошков, Ивош и још неколико репрезентативаца.
На првом избору спортисте године, редакције недељника „Реч народа“, у јануару 1960. године, за најбољег је изабран чувени боксер Благоје Вујчић, мотоциклиста Андрија Вуковић је био други, а одбојкаш ,,Железничара” Ђока Рајков трећи.
Тих година на стадиону је одржаван слет младости, долазак и испраћај штафете, атлетски митинзи…
Наставак приче о 80 година ,,Железничара” пратите сутра, на сајту ,,Портал Реч народа”.
Текст: Д. Динић
