У оквиру славе Свети Јован и 78. рођендана недељника браничевског округа „Реч народа“ из Пожаревца, проглашени су побeдници конкурса за кратку новинску причу “Миливоје Мића Илић”. Жири у саставу главна уредница Татјана Роквић, новинарка Милена Перишић и некадашња главна уредница недељника Светлана Евковски, прочитале су тридесетак прича које су пристигле на конкурс. Најбоље остварење конкурса за кратку новинску причу ове године је прича „Пањ“ ауторке Саше Радуловић из Пожаревца, о којој жири у образложењу наглашава:
„Пањ“ је прича која је задовољила све елементе кратке приче, а уз то пружила актуелност тренутка, односно сталне борбе за лагоднијим животом у иностранству и мира породичног дома у Србији. Прича „Пањ“ у читаоцу изазива низ емоција, наводећи га на размишљање.
Пањ
Саша Радуловић
Имам један пањ. Велики, чворновати пањ. Стоји ми на крају авлије. Мој видиковац. Са њега видим цело своје село. Почео је да трули, али надам се да ћу ја да иструлим пре њега. Где да нађем овакав пањ?!
Лети устанем пре него петао закукуриче. Попијем кафу и једну љуту. Ладну. Моја Драгиња ми у плехани тањир спакује комад сира, леба. Меса, ако има. Ја поздравим свој пањ, умотам храну у крпу и пођем у шуму. Тако ми свако јутро почне све док први мразеви не крену.
А у мојој шуми… Лепота! Моја шума. Моја стабла. Моја земља. Еј, моја! Срећан сам кад одем тамо да се сломим од посла. И леђа да ме заболе, и руке да се уморе, па да дрхте. А мени нешто у души топло и мило… некако, знам да сам жив. Да још могу. Тестера ме добро служи, срећом. Сечем шуму и продајем, а од сваке зараде купим по неку садницу. Шљиве, јабуке или крушке. Да посадим у мој воћњак. Еј, мој! А мирише кад пропупи, а тек кад процвета! Моја шљива, нема лепше. Па кад моја Драгиња направи џем, а ја ракију, пуно нам срце.
Децу школовасмо. Тешко, све на мишиће, што се каже. Одвајасмо од уста и од свега, да имају. Да се обуку, да буду као и друга деца. Одшколоваше их и наше свиње. И шума. И њива. Сада су поштени, вредни људи. Ал, не вуче их село. Оће у свет, кажу – тамо се боље живи. Ено, одоше у Немачку, ономад, кад шљиве бејаху у пуном цвету. Фале ми. И мени и Драгињи. Ал не причам ја о том, да је не растужим. Кажем ју – нека су, нека гледају свој пут, де ће им буде боље…То кажем, а мислим се где мож да буде боље, него тамо где си створен?!
Седнем на свој пањ па их позовем. „Ма само да је здравља, децо, видите какво време дошло.“
Каже мени мој син: „Тата, овде Срби највише воле Србију! Ово су праве патриоте! Они славе славу, шаљу децу на фолклоре, певају српске песме док пеку роштиљ у великим зеленим двориштима и на терасама. Ал знаш где иду на море? Иду у Египат, у најскупље хотеле! Уживају! Ал опет се врате у своју домовину, кућу да обиђу. То су патриоте, тата! Праве патриоте! Знаш како они пате за Србијом?!“
Ја само уздахнем, грохотом се насмејем, отресем своје гумене патке од земље, па му кажем: „Е, мој сине… Лако је њима да воле Србију од одонут. Воли је ти кад си овде. Воли је кад тоне брод, а ти тонеш са њим и срећан си што тонеш, јер је ово твоје, нигде другде није. Лако је њима да вичу „Косово је Србија, не дамо Косово“ кад су там далеко… Заштићени. Не дај ти Косово, а живи тамо, па да стрепиш сваку ноћ да те неће неко сутра да истера са твог парчета земље. Лако им да зидају дворце, обилазе их једном у години, а капије сијају, све ново, па мирише.
Воли ти ову трошну кућу, блатом лепљену, воли твој крпљени кров, јер нови не можеш да ставиш, па да си још толки.
Ја волим моју њиву, моје жито, моју црницу. Некад родно, некад није, како Бог оће. А кад није, ја вршем и плачем. Не, не плачем за себе. Плачем за жито.
А онда опет, да га не растужим, додам: ,,Драго ми је, сине, што сте отишли там. Да не ломите кичму, ка ја. И на крају, ништа.“
„Тата, оћеш да ти пошаљем неку пару, да асфалтираш двориште, или да ставиш нову ограду?“
„Ма каки! Чувај сине тамо за вас, имамо ми доста. Нам не треба. Само да ви будете добро и здраво. Не би ја мето асфалт на ову моју земљу и траву, век. Па шта треба, и пањ да извадим да ми буде бетон у двориште?! Нека фала.“
„Добро тата, како хоћеш. Идем сада, чујемо се за неки дан, чувајте се и јавите ако шта треба.“
„Ајде сине, будите ми ви здрави, и питај те твоје „патриоте“ што се не врну овам кад толко воле.“
И тако ти ја пољубим моју Драгињу у њену вредну руку, већ мало огрубелу, истрошену, па ми некад и суза крене. Јер моја Драгиња беше најлепша девојка у село. Ал дошла за мене сиромаха. Могла да бира, да не прља руке, да живи ка госпођа. Могла да оде за неког „патриоту“, па да живи бела Бога и обиђе свет. Са мном обишла само планину и њиву, ал се никад није жалила. Волела ме моја Драгиња и босог и прљавог. То ти је љубав. Кад остајеш и кад је тешко и кад удариш у крај.
Тако ти је и са земљом. Ја је волим и кад ме ломи и гази, и кад ме без леба остави. Ал ако се воли, онда се то не напушта, не дижу се руке.
Моја Драгиња, моја Србија, мој Пањ. За мене доста.
О ауторки
Саша Радуловић је рођена у Пожаревцу, 23. фебруара 1992. године, у граду у коме је сниман филм по коме је и добила име. Рано детињство провела је у Близнаку, а одрастање и школовање везани су за Петровац на Млави. Средњу пољопривредну школу- ветеринарски смер завршава у Пожаревцу, потом успешно и Високу школу струковних студија ,,Михаило Павлов“ у Вршцу. Са супругом и децом живи у Пожаревцу. Мајка је двоје деце, Деспота (5 год) и Миле (2,5). Тренутно је запослена као секретарица у Неимар Путу Салаковац. Од малих ногу показивала је таленат за писање и сликање. Добитник је награда за песме и приче у Србији и Републици Српској. Илустровала је књиге за децу ,,Лепенко са бувљака“ Славише Радовановића и ,,У Страху је велики страх“ Јована и Данијеле Радуловић. Свој таленат исказује и осликавањем одеће и предмета од керамике.