Овоземаљски живот Микија Јовичића, песника и аутора близу две хиљаде песама снимљених на носачима звука, протекао је у сенци популарних интерпретатора народне музике. Саткан од емоција, писао је песме болно истините, које су пратиле трагичну судбину живота којим је живео.
Мало је популарних певача који нису снимили његове песме. Поменућемо напопуларније: Шабан Шаулић, Зорица Брунцлик, Мирослав Илић, Ана Бекута, Маринко Роквић, Лепа Лукић, Јашар Ахмедовски, Зоран Калезић, Љуба Аличић, Снежана Ђуришић, Митар Мирић, Весна Змијанац, Радиша Урошевић, Ханка Палдум, Љуба Лукић, Беки Бекић…
Био је лако рањив, али је био свестан да велике песме не пишу срећни људи. Његов кратак живот, саткан од емоција, преточио је у песме које ће се вечно певати.
ПРВИ СТИХОВИ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
Животна прича Микија Јовичића почела је у Батуши 21. децембра 1953. године, као прва радост мајке Олге и оца Љубише. Песме је почео да пише као ђак основне школе, а после завршене Пољопривредне школе у Пожаревцу запослио се на Југословенској железници, где је пет година био узоран службеник, који од песме није много очекивао.
Покретала га је љубав, чешће неуспешна, захваљујући којој је, описујући своја душевна стања створио незаборавне стихове. Разочаран у прву љубав почео је да пише песме које ће убрзо постати хитови народне музике. У Батушу су код Микија Јовичића по песме све чешће долазили познати певачи и композитори народне музике са свих страна. Тада је СОКОЈ уредно исплаћивао тантијеме од продаје плоча и када су ауторски хонорари постали знатно већи од личног дохотка Мики је решио да напусти стално запослење и одлучио да му писање песама буде једино занимање. У једном периоду живота, када су му на разне начине и концертом „Сабор звезда“ одржаном у Пожаревцу помогли певачи – народњаци да преброди једну велику животну невољу, написао је најлепше љубавне песме као што су „Најлепша жено времена свих”, „Стани, стани зоро”, „Тебе воли срце моје”.
И касније се много пута, после великих разочарења, враћао песмама које су, како је рекао једном приликом, просто извирале из њега. С пролећа 1990, например, написао је антологијске љубавне песме „Теби не могу да кажем – не!”, „Поново смо на почетку среће”, „Ти си лек за моју душу”…
САМО ЈЕ ПЕСМА ВЕЧНА
После смрти прве супруге писао је само тужне песме. Све ређе је излазио и све мање се дружио са људима. Виђао се са најближима, који су покушавали да му помогну, али се тешко опорављао.
Крајем децембра 1995. године, тек што је напунио четрдесет и две, пожалио се на болове у грудима. Брзо му је указана помоћ и задржан је на болничком лечењу. После детаљне претраге утврђено је да је преживео блажи инфаркт, али да му је срце до те мере ослабило, да сваки напор може бити фаталан. После изласка из болнице, уочи новогодишњих празника, саопштио је пријатељима радосну вест да ће ускоро са новом супругом добити сина и да има велике планове у животу. Само две недеље касније,15. јануара 1996. године, Мики је преминуо у сну. Кажу да су га поред бурног живота, убиле и сагореле емоције. Многи стихови које је испевао то најбоље потврђују.
Имао је племениту душу коју је расипао на све стране, не марећи коме је и колико песама написао. Прича се да су га често виђали у београдском „Шуматовцу”, култном састајалишту не само београдске естраде, како иде од стола до стола и познатим певачима и композиторима поклања песме написане на истргнутим листовима свеске. Сличне сцене виђане су и у пожаревачким кафанама у којима је музичаре и певаче, док су изводили његове песме, уместо новцем, чашћавао стиховима.
У СЕНЦИ ЗВЕЗДА
Мало је певача који успех песме приписују аутору текста. Њихова судбина је да стварају у сенци и то је Мики Јовичић на време схватио. Па ипак, о свом и статусу својих колега почетком деведесетих, у време највеће популарности његових песама, доста резигнирано је говорио:
-Написао сам до сада преко хиљаду и по песама које су снимљене на више од четири стотине носача звука. За двадесет и нешто година нисам успео да обезбедим ни кров над главом за своју породицу. Да сам упола мање стварао негде на западу, до сада бих обезбедио и своје унучиће, рекао је тада велики текстописац.
СВЕ ХИТ ДО ХИТА
Био је један од најпродуктивнијих текстописаца на нашим просторима, а многи се питају колико би још створио да је стигао до краја да се искаже, јер је поживео само 42 године. Овом приликом поменућемо само неке од великих хитова народне музике које смо толико пута слушали, а нисмо знали да их је написао Мики Јовичић: „Јесења балада”, „Једној жени за сећање дуго”, „Цео град је плакао за нама”, „Још увек те сањам”, „После тебе ништа исто није”, „Ти ми требаш”, „Како да те зовем, срећо или туго?”, „Тебе воли срце моје”, “Мало по мало”, „Не плачи душо”, „Снег је опет, Снежана”, „Краљ боема”, „Ти си лек за моју душу”, „Дођи да ми руке грејеш”…
Микијева деца, старији син Зоран, кћи Олгица и млађи Стефан су сада одрасли људи који су изградили и трасирали свој животни пут. Поносни су на славног оца, знају све о њему и његовом стваралаштву и са пажњом и љубављу чувају успомену на њега.
Није дочекао, али да јесте, и он би данас био поносан на њих.
У БАТУШИ ДОБИО УЛИЦУ
Мештани села Батуше, у коме је Мики Јовичић рођен, одрастао и написао највећи број хитова народне музике, нису га заборавили. Прошле године је у селу једна улица добила његово име. На предлог Месне заједнице Батуша, Скупштина општине Мало Црниће донела је одлуку да улица у којој је Мики рођен и одрастао, добије његово име. Месна заједница жели и планира да, када се завши све ово с корона вирусом, покрене иницијативу за постављање бисте славном текстописцу и установљење манифестације њему у част.
ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ
