Свет који најнепосредније окружује нашу саговорницу чине стихови, преводилаштво и педагошки рад. Но, на питање шта уједињује ове области, у ком правцу се крећу њене идеје и где налази инспирацију, одговара:
– Пожаревац! Он је био и биће читав мој свет, његов центар.
Иза рада и стваралаштва Марине Васић до данас стоји збирка песама „Боље је да одеш”, књига „Пушкин и Срби”, ангажовање у редакцији Часописа „Браничево“, обиман преводилачки рад, велики број песама, кратких прича, сатирична остварења објављених у зборницима, часописима и порталима, учешће на књижевним скуповима али и један број признања.
– Рођена сам једног јула у Пожаревцу, а по казивању мог оца, из породилишта у кућу прабаке код које су родитељи тада становали, довезли су ме фијакером. Наиме, приватни аутомобил је тада био луксуз, а прича о првој вожњи фијакером чинила је да део мог живота и стваралаштва везује нит архаичности. Детињство сам провела у предграђу, на самом почетку индустријске зоне где сам се најчешће сама играла у свету који сам стварала за себе, сећа се Марина свог одрастања прецизирајући да место њеног маштања данас заузима велики пожаревачки шопинг центар.
ДРУЖЕЊА УЗ УМЕТНОСТ
Време похађања Основне школе „Вељко Дугошевић” потом и Гимназије „Јован Шербановић“ за нашу саговорницу било је време нових сазнања и увод у свет поезије и прозе.
– Време ван школе проводила сам сама, јер су родитељи радили, тако да сам имала времена напретек да „упијам“ дешавања и свет око себе. Тада су радио и телевизија нудили низ садржаја образовног и едукативног карактера који су иницирали да се и сама опробам у писаном стваралаштву, док су часописи попут „Политикиног забавника“ а доцније тинејџ листови „Здраво“, „Џубокс“ и „Рок“ озбиљније допринели мојој љубави ка музици, али и другим, мени блиским сферама. Речју, то је била прекретница да добро размислим, професионално се определим и упишем студије руског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду где 1990. стичем диплому, вели Марина која годину дана касније креће стазама педагошког рада.
– Моје прво радно место било је у Средњој техничкој школи у Костолцу. Као млад и амбициозан професор, покушала сам да ученике уведем у свет поезије, читајући им Александра Блока, наравно, у оригиналу. Тада су се родила нека дивна пријатељства, која трају и данас. Један од ученика који је писао поезију, позвао ме је у Књижевни атеље при Центру за културу. Организовали смо књижевне вечери и трибине, дружили се, писали, читали једни другима сопствене радове, али и критиковали написано. Оштро и без имало сажаљења. У то време послала сам своју прву песму на конкурс „Чегарске ватре“ и била више него одушевљена јер је песма ушла у Зборник радова, говори Марина.
СОЛИСТА И ГЛУМИЦА
Стицајем околности, тих година нагло је опао број ученика који уче руски језик, те је било и мање часова, тако да Марина 1997. због посла одлази у околину Сремске Митровице.
– Запослила сам се у митровачкој Гимназији где сам, преносећи знање ученицима и градећи посебан однос са њима, стекла нове колеге и велики број пријатеља. Ипак, оно што ћу памтити је да сам у том граду остварила поједине жеље сниване још у доба детињства. Уз рад са ђацима, сваки слободан тренутак користила сам за ангажовање у локалном културно уметничком друштву. Уз истомишљенике и ентузијасте наступала сам као вокални солиста, али и глумила у аматерским представама. Сећам се да сам на Смотри аматерских позоришта добила награду за сценски говор, док сам време ван школе и сцене посветила књижевном раду. Тада су настале бројне песме, класичне али и сатиричне кратке приче, преводи са руског, као и афоризми, прича Марина Васић наглашавајући да након извесног времена долази период када заснива породицу, а рад у просвети и улогу на аматерској сцени мења за улогу мајке.
Време доласка на свет Анђеле, Софије и Јане и њихово одрастање, за нашу саговорницу није представљао баријеру ка уметности и педагогији. Наиме, иако тих година није била ангажована у настави, нити је своје идеје и дела преносила на папир, то је био период инспирације за будући рад.
– Током 2011. године почињем да радим као наставник руског језика у Основној школи „Сава Шумановић” у Ердевику, што је било још једно ново професионално искуство. Са друге стране, све до тада таложено у облику идеја почело да се недри на светлост дана и налази простор пред читалачком публиком. Стихове и кратке приче објављујем у зборницима и појединим часописима, а сатиру на сајту необичног али адекватног имена: „Задружни коњ“, сазнајемо од саговорнице.
ИСТРАЈНОСТ СЕ ИСПЛАТИЛА
Као што то у животу бива, све што је лепо кратко траје, тако да се Марина током 2012. године са децом враћа у родни град. Како су изгледи за посао у струци били готово на нули, Пожаревац јој тада отвара врата ангажовања у неколико струка које су далеко од онога што су јој пружили школовање и факултетска диплома, а најближа веза са просветом и књижевни стваралаштвом био је рад у књижари. Снагу за напредак налази у превођењу са руског језика, писању и својим кћерима која јој дају подстрек и наду да истраје.
– Позитивна прекретница настаје 2013. године. Тада ме је Биљана Миловановић-Живак позвала у редакцију Часописа „Браничево“. Бити у часопису таквог реномеа за мене је била изузетна част. Објављивала сам преводе са руског језика, а „Браничево“ је било прво у Србији са екслузивним правом да објави превод одломка из романа „Обитељ“ Захара Прилепина – уз личну дозволу аутора. Настављам књижевни рад тако да се 2016. године пред читаоцима појављују збирка песама „Боље је да одеш” и књига „Пушкин и Срби” иза којих, као издавач стоји Центар за културу Пожаревац, сазнајемо у даљем разговору са Марином Васић.
Наша саговорница последњих година ради као наставник руског језика у Основној школи „Ђура Јакшић“ у Топоници, али велики део времена посвећује писаном стваралаштву и преводилаштву, а много тога објављује и на сопственом блогу под називом „Блогић“ (blogic12345.blogspot.com). У раду је у великој мери подржавају ћерке Анђела која je студент, Софија, ученица четврте година Пожаревачке гимназије и Јана, ђак прве године Медицинске школе, што Марини, посебно у минулих годину дана, много значи:
– Време короне које нас прати и околности које ограничавају сусрете и дружења, омогућило ме је да се максимално посветим књижевном раду. Трудим да завршим поједине давно започете песме, уобличим неке драмске текстове и приведем крају роман који последњих месеци добија финални изглед. Оно што са нестпрљењем очекујем ових дана је излазак из штампе зборника радова са Радионице креативног писања, коју је у библиотеци „Вук Караџић“ у Великом Градишту водила Биљана Миловановић Живак. Посебно се радујем што ће у зборнику бити заступљени и радови моје најмлађе ћерке Јане, закључује Марина Васић.
Влада Винкић