СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА НАЈСТАРИЈЕГ РЕГИОНАЛНОГ МЕДИЈА У БРАНИЧЕВСКОМ ОКРУГУ
Данило Даниловић Данилушка, фудбалер, изврстан лакоатлетичар и још бољи музичар, који је својевремено основао ансамбл „Данилушка“ чије ће се музика слушати по читавој Југи, а још више ван њених граница, преселио се у неки бољи свет 22. новембра 1918. Међу Пожаревљанима, оним нешто старијим, чија је новина „Реч народа“ опширнију причу о спортисти и музичару објавила 2. априла 1976. године, Данило Даниловић остаће упамћем као „вижљасти младић Данилче“ који ће у време музичког успона компоновати и химну Љубичевских коњичких игара…
Током година проведених у Пожаревцу играо је центарфора за ФК „Млади радник“. Тек после тога винуо се у висине славе, али је у Пожаревцу мало оних који, на пример знају да је компоновао песму за ТВ серију Бранка Бауера по роману Арсена Диклића „Салаш у Малом риту“. Мало је такође и оних који знају да се по Данилу Даниловићу зове музички ансамбл „Данилушка“ са којим је овај уметник гостовао широм света. Уз све ово рецимо и то да је Данило Данилушка некадашњи „дечак с виолином“ који је као газела по Пожаревцу трчао кратке стазе лакоатлетичара. Био је државни репрезентативац у штафети 4 пута сто и у тркама на сто и двеста метара, победник на балканијадама, олимпијски кандидат…
– Како је то музичар Данило Даниловић кренуо у фудбалере, па у атлетичаре да би се вратио својој првој љубави, музици и да би у њој почео да постиже запажене успехе?
-Напоредо са гимназијом у Пожаревцу завршио сам нижу, а ванредно и средњу музичку школу. Сећам се КУД-а „Абрашевић“ са којим смо освајали титуле по Југославији… Али, отишао сам у фудбалере. Садашњи тренер Младог радника Милошевић и ја били смо први младићи који су се нашли међу једанаесторицом који су већ годинама представљали стандардну екипу. Играли смо са жаром, као и сви остали. Другарство и пријатељство мотивисали су нас да постижемо релативно добре резултате… Да, видим да је и сада Младом раднику кренуло после многих јалових година. Било би заиста дивно да у години јубилеја оствари оно чему су тежиле многе претходне генерације.
– Данило Даниловић, лакоатлетичар?
-И ту активност започео сам у Пожаревцу. Наставник физичког васпитања Печник натерао ме је да се учланим у Лакоатлетски клуб Железничар. И имао је права. Кад сам отишао на студије у Београд, „цимери“ су ме натерали да учествујем у једног трци. Победио сам на сто метара и око мене су се одједном сјатили функционери Црвене звезде. Учланио сам се и од тада се ређају успеси. Побеђивао сам на 100 и 200 метара и у екипи штафете 4 пута 100 метара. Постао сам кандидат за Олимпијаду у Риму. И одједном ме задесио пех, пукао ми је мишић! Као да се срушио читав свет око мене!
-До тада чувена четворка: Ковач, Грујић, Шнајдер и Даниловић морала је да претрпи измену, у репрезентацију је ускочио Савић, иако је Пожаревљанин Даниловић већ испунио норму у тој и у остале две дисциплине…
–Много је догађаја у мом животу везаних за атлетику. Један ће ми ипак, остати у трајно лепом сећању. Учествовао сам на Атлетском митингу у Сијени, у Италији. Било је то шездесетих година када је Силвио Берути, европски рекордер суверено владао стазом на 200 метара. О мени у Италији нису много знали. На том митингу била је предвиђена само једна златна медаља и то за ову трку у којој је учестовао Берути. Била је само формалност како ће је чувени Италијан добити. Нико није рачунао на изненађења, чак ни онда када су се приликом старта Берутију под ногама откинули блокови. Трчао сам у другој стази, Берути у трећој. Јурнуо сам као бесан да бих искористио ову околност. Пролазили су метри. Биле су то дуге секунде у којима сам стално очекивао да ће се Берути најзад појавити поред мене. Стално сам то чекао, све до циља кроз који сам прошао усамљен. Победио сам Берутија! Он је био други, Немац Кенинг трећи, а моје победничко време износило је 21,4. Данас ова медаља краси моје, а не Берутијеве витрине и подсећа ме на ону народну „Није коме је речено, већ коме је суђено…“
-А музика?
-У њој сам много познатији у Западној Европи него у својој земљи. Постао сам чак славан у Западном Берлину. Улетео сам у некакав точак који се не зауставља. Напротв, рекло би се да чак јури напред. Многе лонг-плеј плоче брзо се разграбе. Могу вам рећи да је томе допринела и околност што мој ансамбл наступа са врло познатим вокалним уметницима. На пример, са Живаном Сарамандићем. Гостујемо много. Управо се спремамо за земље Бенелукса. Ускоро ћемо и на пут око света: од Америке преко Африке до „Земље излазећег Сунца“…
Млади Пожаревљанин није желео да се упише на Општи одсек Музичке академије на коме је једино било слободних места. Био је упоран и тврдоглав: кад не могу тамо где хоћу, нећу ни на који други одсек. То га је одвело на Филозофски факултет на коме је завршио олигофенопедагошки одсек…После 11 година рада у СУП-у Београд прешао је за музичког уредника на РТВ Љубљана.
-Сада сам „у свом елементу“. Комплетно сам у музици. Тако сам и могао да се нађем на конкурсу за ТВ серију „Салаш у Малом риту“ и успео сам испред Бизетића, Ковача… Позвао ме је Бранко Бауер и рекао да је управо то оно што му треба. Ангажован сам и за неке нове серије…
Очевим стопама пошла су и два млађа Даниловића, Коста и Неша. Један свира хармонику, други клавир и већ имају свој оркестар!
П.Р.