Колико је Секција волитижера – најмлађих чланова Коњичког друштва „Кнез Михаило“  вредна уложеног труда, упорности, љубави према коњима и велике пажње јавности, говори чињеница да је Повеља поводом Дана ослобођења Града Пожаревца, овог октобра додељена управо њој. Имајући у виду да су први мали пожаревачки волтижери пред публиком Љубичевских коњичких игара наступили 1970. године и да је у просеку на свакој манифестацији током минуле 53 године наступило по петнаестак дечака и девојчица, овом приликом би као успешне понаособ требало представити близу 800 особа различитих узраста.

Једна од некадашњих селекција волтижера са првим тренером Радетом Миљковићем

Волтижовање је дисциплина у којој спортиста изводи гимнастичке фигуре на коњу у покрету, а „FEI“  је као коњичку дисциплину усваја 1983. године. Тринаест година раније ова дисциплина почела је да се изводи у Пожаревцу, на Љубичевским коњичким играма, а волтижери су била деца узраста три, четири и пет година. Из града под Чачалицом телевизијске и новинске екипе у свет шаљу слике вештих малишана који на коњу у касу изводе различите вежбе, што не само те 1970. године, већ и данас, пола века касније изазива посебну пажњу. Идејни творац и ницијатор да се на Играма покрене овај сегмент био је Ратибор Раде Миљковић, Пожаревљанин, чија је породице била одвајкада привржена коњарству. Изглед костима у којима су деца наступала осмислио је сам Раде и њихов изглед је до данас остао исти, док су малишани до 2010. године волтижовала на грлима Радојка, Брзи Гонзалес, Зекан, Мара…

Поменуте године, пред одлазак у пензију, Миљковић је своју дужност препустио Маји Миловановић, тадашњем радном џокеју галопера. Искусна, приступачна и отворена, радила је са малим волтижерима неколико сезона на кобили Сека коју је убрзо заменило грло Маза. Иако по конституцији идеална, нова кобила се није уклапала ни у нову средину ни у рад са децом, а како је до тадашњих Игара остало мало времена предложено је да рад са Мазом преузме Сузана Јанковић, која је као један од тадашњих искусних тренера коња остваривала сјајне резултате. Многи се сећају да је то био рад као са ждребицом: корак по корак, уз много стрпљења и разних метода Маза је стекла поверење, прихватила седло, потом искусне џокеје а убрзо и децу на својим леђима. Тако је и Сузана убрзо преузела рад са волтижерима, док се искуство у овом виду рада заснивало на ономе што је гледала од Маје Миловановић и Радета Миљковића који је често сам  долазио да прати и објашњава како и шта треба одрадити.

ЗА УВЕЖБАНОГ КОЊА И ЈАХАЧА НЕМА ОПАСНОСТИ

Сузана Јанковић је у коњички спорт ушла деведесетих година  када је као основац са сестром дошла на пожаревачки хиподром. Тада ју је једноставно опчинила пони раса. Сама никада није била волтижер, пратила је њихове вежбе и није сањала да ће једног дана водити баш ову Секцију.

-Имајући у виду да сам редовно учествовала у надметањима приређеним током тркачких дана која су била адекватна мом узрасту, љубав ка коњарству је јачала а ја остала у овом спорту. Прерастајући прву фазу, почела сам да радим са галопским и касачким грлима у тренингу, док сам се успешно опробала и у ендурансу, односно надметању у даљинском јахању, што ми је ишло од руке. Но, чини се да је врхунац мог дугогодишњег рада управо волитижовање деце у коме сам препознала бројне сопствене али и могућности најмлађих које су непресушне, вели Сузана и додаје:

-Први корак који будући мали волтижер треба да учини је да без страха приђе коњу, јави му се и помази га. Када ставим дете на коња, видим да ли је у грчу или није, да ли је опуштено и у складу са тим крећемо основно: јахање и како „осећа“ грло. Када дете ојача, јер нема узенгије и држи се само сопстевним ногама, и почне да јаше са рукама на леђима, изнад главе и мења положај тела док коњ каса, то је показатељ да моћемо да идемо даље са основним фигурама, објашњава Јанковић наглашавајући да се кобили Мази пре две године придружио коњ Луња.

Основне фигуре које се практикују у раду са пожаревачким волитежерима остале су још из времена Радета Миљковића и раде се уз музику. Прва је јахање са стране, потом „рањени кабој“ у којој јахач лежи попреко на леђима коња, ту је и положај када се јахач подигне из седла клекне једном ногом а друга је подигнута и последња када стане са обе ноге на коња, ослони се рукама и једном ногом на коња док је друга нога подигнута. Потом су дошли стој на коњу, шпага и обрнута шпага, „ластин реп“, „маказице“ и слично… Како се вежбе раде у покрету, интересујемо се за потенијалну опасност.

-Када је добра увежбаност коња и јахача није опасно радити овакве вежбе. Занимљиво је да деца на патикама немају никакве лепљиве крампоне и да је све у вештини детета које мора да стекне чврстину, баланс, равнотежу, а све поменуто постиже се постепено. Најпре се јаше без коришћења руку, потом извођење основних фигура, задржавање у тим положајима и вежба снаге. Последњи сегмент у радном низу је повећање брзине кретања коња, сазнајемо од Сузане која све време на даљину држи узде и комуницира са јахачем и коњем, док су помоћни тренери заправо родитељи који деци помажу у скоку на трамбулини и појединим фигурама на металном бурету које је физичка замена за правог коња.

СТЕФАН КОСТИЋ НАЈМЛАЂИ ЈАХАЧ

Званично, сезона рада са волтижерима почиње током јуна када је и упис нових чланова и траје  све до завршетка Љубичевских коњичких игара а када су временске прилике погодне и дуже. Најпре се ради са члановима који су већ у групи и њима се постепено прикључују нова деца, а како сазнајемо интересовање је велико.

-Прве године мог рада са волтижерима наступило је десеторо деце, док је просек од како сам преузела рад са децом око 23 а како их је много, један број наступа првог а један другог дана Игара пред публиком на хиподрому и ТВ камерама. Оно што остаје у сећању је име Стефана Костића који је био најмлађи јахач са само седам месеци, док је горња граница за сада десет година, вели Сузана која је поносна на чињеницу да је уз њу велики број деце стекао љубав ка коњарству.

Велику подршу у тренерском раду наша саговорница има од супруга Ивана који није јахач као и кћери. Старија Јана својевремено је била активни волтижер док је млађа Јована то и данас.

Када је о волтижовању деце оно је у свету развијено, док се овакав рад у Србије од пре одређеног времена практикује и на хиподрому у Шапцу. Ипак, као први на овим просторима остају упамћени управо најмлађи пожаревачки јахачи, од којих су многи заувек остали у коњичком спорту.

Влада Винкић

Фото: В.Милић и лична архива С.Јанковић

Share.

Comments are closed.

Skip to content