Пожаревљани не знају много о свом суграђанину који је био најзаслужнији за одлазак репрезентације Краљевине Југославије на светско првенство у Уругвају 1930. године. Др Михаило Андрејевић Андрејка рођен је 3. јула 1898. године у Пожаревцу. Био је српски лекар, фудбалер и истакнути фудбалски радник. Почетак његове каријере везује се за почетке БСК-а. Као изузетно даровит већ 1914. заиграо је за први тим. Почетком рата одлази у добровољце. Заробљен је и одведен у Бугарску. Ту је наставио да се бави фудбалом наступајући за Левски и ФК 13. Ти фудбалски излети довешће га у прилику да побегне из заробљеништва и 1918. учествује у пробоју Солунског фронта. По ослобођењу, одиграо је још неколико утакмица за БСК, а затим отишао у Беч на студије медицине. Ни тамо није мировао, наступао је за резерве бечког Винершпорт клуба. По стицању лекарске дипломе враћа се у Београд и постаје најпре потпредседник, а потом и председник БСК-а, као и секретар за спољне послове Југословенског ногометног савеза. Кад се НСЈ преселио из Загреба у Београд, највише захваљујући њему, упркос бојкоту Хрвата, наша репрезентација је 1930. стигла у Монтевидео, на прво Светско првенство, где је поделила треће и четврто место.
Живот између статива и ординације
Др Андрејевић је живео девет деценија између фудбалских статива, лекарске ординације и Медицинског факултета, на којем је 1953. изабран за редовног професора. Када је дошло време за специјализацију, код њега није било дилеме. Постао је специјалиста за плућне болести и туберкулозу. Решио је да живот посвети лечењу највеће пошасти првих деценија двадесетог века. Јаке везе које је остварио преко фудбала помоћи ће му не само у стручном напредовању, већ и у набавци нових генерација медицинских апарата. Први модеран рендген апарат стићи ће у Југославију управо захваљујући др Андрејевићу, преко Аустралије, и то по десетострукој нижој цени, а први је донео и апарат за дијализу из Лондона у Београд.
По завршетку каријере одмах је ушао у управу БСК-а. По пресељењу Савеза из Загреба у Београд 1930. изабран је за секретара за спољне послове. За председника Савеза је изабран 1939. За члана Надзорног одбора Фифе изабран је 1932, а већ 1936. постао је члан Извршног комитета. Био је председник арбитражне и медицинске комисије Фифе. Члан Фифе је са прекидима остао до 1982. када је изабран за доживотног почасног члана. 1984. био међу седморицом заслужних фудбалских радника, првоодликованих орденом Фифе, а добио је и Златно признање МОК-а. Добитник је златне значке Међународног олимпијског комитета.
Годинама је писао у “Борби” занимљиве чланке из области медицине. До смрти је обављао функцију председника Удружења ратника Србије 1914-1918. Наравно да је био и председник Фудбалског савеза Југославије. Написао је књигу својих успомена под насловом „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.Био је полиглота и лако се споразумевао на седам светских језика.
Чоколадом до гола
Захваљујући професору Андрејевићу, ФИФА је отворила фронт против допинга у фудбалу. Али ни лекари клубова и репрезентација нису седели скрштених руку. Откривали су својим штићеницима нова стимулативна средства, наравно, она која нису била на списку забрањених. После Светског првенства у Шпанији 1982. лекар првопласиране репрезентације, Италије, добио је највећу новчану награду. Зашто лекар, а не тренер, упитали су се многи. Одговор је имао доктор Андрејка: “Уочи сваке утакмице играчима је убризгавао коктел чији основ чинио сок извучен из телећих бризли. Италијани су играли као у трансу, готово да су се прошетали Мундијалом у Шпанији.” Професор Андрејевић уоткрио је и једну тајну, дуго чувану у фудбалским круговима Југославије. Наиме, у полувремену мајсторице Југославија-Шпанија за одлазак на Светско првенство у Немачкој, 1974. године, која је играна у Франкфурту, доктор Андрејка је нашим играчима дао ињекцију раствора чоколаде.
О Андрејевићу сви су говорили као о истинском господину, светских манира, с јаким везама у свету фудбала и медицине. Уживао је поштовање и власти и опозиције, и оних који су били за краља а и оних који су са симпатијама гледали ка Москви. Био је родољуб. Време окупације провео је на релацији између болнице којом је руководио и куће. Многи познати Београђани који су били на листама Гестапоа и Специјалне полиције налазили су уточиште као пацијенти код доктора Андрејке, најчешће под другим именом. Један од њих био је чувени песник, уредник и издавач часописа “Мисао” Сима Пандуровић. Његову главу тражили су и Немци и недићевци, и Гестапо и Специјална полиција. Скоро две године др Андрејка је крио Симу по болници. Премештао са спрата на спрат, са одељења на одељење, притом често му мењајући име. И Сима је дочекао ослобођење жив и здрав.
Човек без мане
Андрејку је Драган Бјелогрлић оживео у филму „Монтевидео, Бог те видео!“, а играо га је глумац Војин Ћетковић. Сценарио за филм написан је по истоименој књизи спортског новинара Владимира Станковића која говори о великом успеху репрезентације Краљевине Југославије, коју су тада чинили само играчи из Србије, на Светском првенству у фудбалу у Уругвају 1930. Војин Ћетковић је о Андрејки испричао:
-Поред тога што је историјска личност, као човек био је малтене без мане. Разговарао сам са свима који су га познавали. Ћиро Блажевић ми је рекао да цела стара Југославија, чак и овај део Европе, нису имали тако значајног човека и интелектуалца у свету фудбала. Познавао га је и Здравко Шотра, који ми је о Андрејевићу говорио као о једном од највећих господина на овим просторима, коме је фудбал био више од игре, чак и од живота, иако је био исто тако успешан и у својој професији. Уз то, Андрејевић није имао никакав порок – није пио, није пушио, није био склон љубавничким везама и јурцању за женама. Та Србија коју ће публика видети представља једно фантастично доба, које је имало изузетне људе, невероватних биографија, којима се не може наћи слабост или мана. Они су били сјајни и у својим професијама, факултетски образовани, честити и као функционери, попут чланова Фудбалског савеза, хероји Првог светског рата, носиоци Албанских споменица. Започели су једну историју, што је увек занимљиво и имали су идеју, испричао је Ћетковић.
Године 1954. стигао је у Египат. Годину дана касније са репрезентацијом ове земље освојио је златну медаљу на Медитеранским играма. Преселио се у то доба атрактивни Бејрут, па у ПСВ Ајндховен у Холандију.Тренирао је Барселону са којом је 1959/1960. освојио шампионат и клубу омогућио прво учешће у Купу европских првака. На позив Ђанија Ањелија, власника аутомобилске корпорације ФИАТ, постао је тренер Јувентуса у поодмаклим година и наступио у финалу Купа шампиона 1973. у Београду против холандског Ајакса. У међувремену је постао евангелиста и редован члан те цркве. Тих и ненаметљив, вратио се преко Дунава у приградско насеље Овчу, крај Београда, и уточиште пронашао у Дому за стара лица, који је подигао од сопственог новца. За градњу Храма Светог Саве на Врачару такође је приложио извесну суму новца. Др Михајло Андрејевић Андрејка преминуо је у Београду 20. септембра 1989. у 91. години живота.