Пожаревљанка Снежана Милошевић, директорка Кодекса, препознатљива као хуманиста, уметник и пре свега човек на крају 2022. године осврнула се на људе, суштину живота и лепоту уметности.
Потенцирајући човекољубље, морал и лепоту душе Милошевић је пожелела образованију, вреднију, самосвеснију и јачу Србију.
Шта нам поручујете за 2023?
– Сваки нови дан нас очекује светлошћу. Боримо се једни за друге, будимо повезани љубављу, узајамним разумевањем, поверењем, искреношћу, топлином… За наше боље сутра!
– Ескими кажу: „Не зидај врата већа од куће.“ То је исто што и зидати прозор мањи од очију. У борби за наша права и ако се оклизнемо некада у животу, не гледајмо то као пад у понор, него пад у вис.
Како вам се данас чине људи?
– Габријел гарсија Маркос, у својој песми „Комадић живота“, у једној строфи говори овако: „Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када треба да му помогне да се усправи.“ То је суштина живота. Људи су после после короне постали сурови, умишљени да су мали богови! Много нам је велико стопало изнад мравињака, а јако смо сићушни испод Бога. Према томе, што би рекао партијарх Павле: „Понашајмо се као људи.“ За здрав живот је неопходно бити само човек.
Да нешто можете да вратите, шта би то било?
– Кад мало боље размисли, ми хоћемо постати нешто што смо већ били… Одрекли смо се лагано државе у којој нам је било лепо, наравно, не без последица. Потребно је сагледати грешке и да се вратиш тамо где припадаш. Одакле си сам себе искључио. Недостају ми мир, тишина, живот без страха. Недостаје ми уређена домовина.
Шта вам се лепо догодило и да ли је било ружних догађаја?
– Догађају ми се непрестано лепе ствари, с обзиром на то да сам одабрала да се дружим са уметницима. То је један специјалан сој људи. Живот је трајање и кретање. Живот се мери садржајношћу проживљеног. Ја газим својом светлошћу. Опредељујући се за пуноћу духа (сликарство, музика, позориште) и за човекољубље. Треба се научити живети у лепоти, али и сложености, увек са ослонцем у љубави, уметности, пријатељству.
– И онда се догоди да на Велику Госпојину неко убаци у мој приватан посед бојни отров „Фурадон“, да би отровао два анђела, два пса. Питам се какав то нечовек можеш да будеш, да бациш отров којим можеш и 8.000 недужних људи да убијеш. После тог дана схватила сам да људи, то јест нељуди, не маре за то шта ће се догодити њиховом потомству – карма је пред свачијим вратима. Највише ме је разочарао рад полиције, где се лоптица само пребацивала са инспектора на инспектора. Ја знам да је правда достижна и да свако мора платити свој животни рачун. Треба се чувати таквих људи, људи који у себи носе празнину и монотонију сахарске пустоши.
Ја као човек и љубитељ животиња не пристајем на то да неко себи даје за право да осуди живо биће на смрт умишљајући да је Бог и да има право да одређује туђу судбину. Сва моја дела која чиним нису ништа друго до побуне против смрти. И, док сам жива, тражићу излаз у безизлазу. Отворила сам душу свакој појави живота и очи сваком његовом виду. Просто се питам како вас „умишљени богови“ не мрзи да мрзите?!
Шта још имате да поручите, шта је то што бисте променили?
– Промене су јако потребне. Сваки однос мора да се промени. Да би се наша Србија променила на боље, морам и ја да се променим, потрудим. Сви имамо шансу да живимо боље.
– Грађани чине државу. Уколико просечан грађанин постаје образованији, вреднији, самосвеснији, темељ наше прелепе Србије јача.
За крај…
– Времена се нису променила, већ само људи. Када би човек радио оно што је његова дужност, упркос последицама, препрекама, опасностима, притисцима, људска свест, морал, лепота живота би се осликавала у нашој души, нашој жељи и тежњи ка хуманости. Само када је душа чиста и искрена, то је највећа хуманост коју људи могу да пруже. Људи су истински добри када су истински срећни.
Не смемо бити огорчени људи, јер сваки човек је јачи од заборава, мржње и смрти ако својим делима и врлинама покаже суштину људског постојања. Није важно како се неко зове, којој партији припада, већ шта је урадио за свог живота. Моја прошлост, садашњост и будућност је моја породица, моји пријатељи и моји анђели, моје животиње.
Већина људи заборавља смисао властитог живота. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају живот, већ да живе свој сан. Моји унуци су мој смисао: Павле, Михаило и Јанко.
Свако од нас добије нарођењу књигу задужења, књигу утисака коју на крају Бог прегледа. И за крај, Небојша Глоговац је рекао предивну истиниту реченицу: „Живот је као оловка, из дана у дан је краћа, зато се потруди да нешто лепо нацташ док је још има.“