Беланчевине сачињавају, приближно, 18% телесне масе или 16-18% код одрасле животиње. На квалитет протеина у исхрани домаћих животиња утиче количина и међусобни однос аминокиселина у хранивима.У сточној храни протеини су заступљени у широким границама од 1-80%. У највећем броју хранива заступљени су са не више од 15% укупних хранљивих састојака.

Хранива анималног порекла су најбогатија протеинима – рибље и месно брашно (50-80%).

Од биљних хранива, нарочито су богате уљане сачме (40-50%). Сено лептирњача има до 20% а ливадско сено од 8-10%. Сточна репа, слама, кукурузовина и кртоле спадају у хранива сиромашна беланчевинама (1-5%)..

Одрасли преживари су мање осетљиви на промене биолошке вредности  протеина од телади, која нема развијену микрофлору преджелудаца. Моногастрични биљоједи су више зависни од квалитета протеина у храни. Коњи и кунићи, због обимније микробиолошке синтезе у цекуму и дебелом цреву, лакше задовољавају протеинске потребе од свиња (кунићима помаже у томе и копрофагија!).

Обилна исхрана протеинима не доводи до депоновања протеинске резерве у организму, као што је то случај са депоновањем енергије у форми масти и гликогена. Постоји „покретна” резерва протеина која стално циркулише у телу и служи за изградњу плазминих протеина и хемоглобина. Између резерве и протеина у циркулацији динамично се одржава равнотежа. Вишак протеина се оксидише, делом претвара у угљене хидрате и масти, а у екскретима се повећава садржај финалних, азотних, метаболичких производа. Уколико се протеини користе за подмиривање енергетских и других, неспецифичних потреба, непотпуно метаболишу, те се мокраћом губи око 20% енергије. При интензивном тову животиња треба стално контролисати утицај вишка протеина на организам. Описани су следећи поремећаји метаболизма: оштећење дигестивног тракта, јетре и бубрега, што се са правом приписује утицају вишка протеина у храни.

            Потребно је стално усклађивати нивое појединих аминкиселина из различитих протеинских концентрата. Посебно треба проверавати важност досадашњих норми у витаминима и другим, регулационим, састојцима хране. Сви они оптерећују организам; посебно треба мислити на специфично дејство хранљивих материја. Стимулација оксидационих процеса код протеина износи 20% и траје до 12 сати по уношењу у организам.

            Савремени рачунарски програми поклањају доста пажње деликатним анализама хемијског састава протеина током састављања крмних мешавина!

                                                      Ненад Стојимировић, дипл. инг. сточарства у ПССС Пожаревац

Share.
Leave A Reply

Skip to content