Сустигли смо га између једне мање фотографске авантуре, организације ћеркиног венчања и припреме изложбе „Народни неимари Србије“ у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности. Показује нам текст предговора за каталог који је написао архитекта Живојин Бата Кара-Пешић, син предратног судије и послератног чувеног пожаревачког адвоката. На трен нам се чини да личну скромност жели да стави у други план занимљивом сагом о пријатељу из родног краја, но брзо увиђамо да су његова професионалност и оданост представљању лепог кроз објектив фотоапарата заправо устаљени начин живота. То је Станко Костић, ликовни уметник фотографије који је својевременом репортажом „Тихо нестајање бајковите оазе“ у Политикином Магазину скренуо пажњу на пропадање српског села.
Човек који деценијама без легендарне речи „птичица“ зауставља дах и стиском окидача преноси тренутак у незаборав рођен је у Пожаревцу 1964. године.
– Занимљиво је да сам тог 7. марта, како је забележено, рођен као део првих тројки у последњих сто година у Србији. Стицај околности био је такав да само ја преживим, те сам одрастао са годину и по млађом сестром ушушкан љубављу и пажњом у породици оца Станише Костића и мајке Стане који су се упознали на радној акцији. Мајка, као девојка Лукић, родом је из Бања Луке. Касније, као одличан ученик основне школе „Бата Булић“ са оцем често одлазим на пецање крај Млаве и Витовнице где је породица имала имање и башту, говори Станко о првим годинама живота проведеним у Петровцу на Млави и додаје:
– На тим брзацима сам научио да пливам стичући велико поштовање и негујући љубав ка природи која ме је окруживала. Но, овај део приче не би био потпун уколико бих за себе задржао чињеницу да сам као ученик шестог разреда од родитеља добио нешто од чега се не одвајам ни данас: штап за пецање „Шекспир“ и фото апарат „Смена 8“. Риболов је остао хоби, а фотографија постала основно занимање. Захваљујући школској фото секцији и наставнику физике Боривоју Јовановићу-Бори Физи, овладао сам техникама снимања и израде црно белих фотографија и ушао у свет у коме данас користим могућност да светлом пишем причу о завичају, људима са којима сам одрастао, чистим водама које сам пио и и у њима пливао. Окружењу. Рају који се зове Долина Млаве и Србија, вели Костић.
ОД „СМЕНЕ 8“ ДО ГАЛЕРИЈА И ЧАСОПИСА
По завршеној гимназији „Младост“ у Петровцу Станко Костић долази у Београд где студира и дипломира информатику, не запостављајући ни у то време фото апарат којим је поодавно заменио ону руску „Смену 8“. У рукама су му јаче алатке са немерљиво бољим објективима, а пред очима свет који нестаје потиснут савременим глобалистичким трендовима. Сијасет тренутака који на фотографијама трајно остају забележени за будуће генерације и историју. Свестан да фотоси немају посебну вредност у тами албума или кутијама, део фотографија претаче у изложбе: више од 100 колективних и 60 самосталних у земљи и иностранству.
– Излагао сам у Палати Савета Европе у Стразбуру, Етнографском музеју Београд, Конаку кнегиње Љубице, Институту антропологије и етнологије у Варшави… Ту су Руски дом Београд, Галерија науке и технике САНУ, Амбасада СЦГ и Амбасада Србије у Варшави, Музеј народне уметности у Отрембусима код Варшаве, Војводски дом у Кијелцу, музеји у Сирогојну Петровцу на Млави, Врању, Пожаревцу, Пироту, Крагујевцу, Историјски архив у Неготину, Галерија Прогрес у Београду.., набраја Станко.
Имајући у виду да је круг љубитеља изложбених простора ограничен, Костић се пре више од две деценије опредељује да лепоту онога што види кроз објектив, али и онога што неминовно и без трага одлази са лица земље подели са ширим аудиторијумом. Фотографије и репортаже објављује у часописима који стижу до великог броја читалаца: ЈАТ ревија, Политикин магазин, Илустрована политика, Slowo YU Polonii, Лиса, Гласник ИНГ коморе Србије, Зенит…али и књигама и монографијама као што су Србија, Лепе шуме Србије, Иконопис Врањске епархије, Храм Успења Пресвете Богородице у Панчеву, Српске светиње у Румунији …
ЛЕПОТА ЈЕ У ОКУ ПОСМАТРАЧА
– Посебна ми је част да сам аутор више од 30 тематских календара. Међу њима су Стари занати, Стара српска одликовања, Скулптуре и пластика на фасадама београдских здања, Народна архитектура Источне Србије, Природа долине Млаве, Шесто година Манастира Манасије, Манастири долине Млаве, Источна Србија, Небеска ризница-сведочанства Епархије Браничевске, 1700 година слободе црквене мисли и уметности браничевске еперхије, Хомоље, Бељаница, Кучај, слив Млаве и Ресаве, Трајање – ношње и обичаји, Природа Србије – између светлости и сенке, Источна Србија, казује нам Станко Костић који се бави и Црквеном уметношћу ван матице Србије, културом и традицијом Србије и родног краја: долином реке Млаве и Хомоља.
Уз благослов владике Игнатија, Костић истражује уметност цркава и манастира браничевске епархије. Међу корице књиге „Српске светиње у Румунији“ сврстао је значај, историју и лепоту православља у дијаспори и са поносом истиче изложбу о Хиландару. За ове подухвате додељена му је Граматом епархије, док је за досадашњи рад освојио три годишње награде УЛУПУДС-а, Признање „4. јун“ општине Петровац на Млави, Прву награда за колекцију слајдова и колекцију фотографија на Међународном салону ЖИСЕЛ као и Награде за уметност Вукове задужбине.
Све то не би било тако да, како каже, нема немерљиву подршку најдражих, супруге Снежане и ћерки Јелене и Александре које су, у правом смисли речи на точковима џипова одрастале упознавајући Србију, њене људе, лепоту природе и обичаја, казује Станко Костић и као човек од фотографије и писане речи закључује:
– Знајте да лепота лежи у оку посматрача са једне и способности дару бележника са друге стране. Зато ме кроз професију води парафразирани назив антологијске књиге Мома Капора: „Скитам, сликам и пишем“. То је мој живот.
Влада Винкић
Фото: Снежана Костић
