Како решити сукоб између две добре школске другарице када до њега дође? Може ли лоше протумачена намера да доведе до вршњачког насиља, нека су питања за педагога Основне школе „Свети Сава“ у Пожаревцу Светлану Спасић у којој се недавно десила таква ситуација.
– У овом случају, и то није тако ретко, ситуација на часу је довела до проблема између ученица. Једна од девојчица је била одсутна са наставе и њена добра другарица јој је понудила помоћ око пропуштеног градива. Преписала јој је из својих бележака текстове. Показало се касније на часу да су одговори били погрешни што је протумачено као лоша намера. Међутим, то није био случај, јер је довојчица која је понудила помоћ и сама погрешно забележила и тако пренела. Није имала намеру да нанесе штету већ добру жељу да помогне. Сукоб је ескалирао, дошло је до размене порука преко друштвених мрежа, онда су се међусобно блокирале да би на крају, када су дошле код мене на медијацију, када су се стварно чуле и сазнале о намерама, решиле конфликт. Највише их је болело искључење и прекид комуникације. Обе су се брзо вратиле и наставиле комуникацију, прича Светлана Спасић.
-Наравно, додаје она, то увек подлеже даљем праћењу и не сматрамо да је ту крај. Треба да прође још неко време и види како се то даље развија и на тај начин испрати цео поступак.
Шта кажу деца
Љубица Радаковић, ученица осмог разреда:
-У нашој школи има вршњачког насиља, али ретко када се дешавају веће свађе и туче. То деца вероватно донесу од куће или су видела негде на интернету Нека деца мисле да су фаце па хоће да пију… За електронско насиље у школи нисам чула. У нашем одељењу се не дешавају туче, углавном дечаци добацују нешто девојчицама и обрнуто, тако да је то размена речи. Када се неко посвађа, увек неко покушава да их помири. Када се то деси на часу, то су наставници, али на одмору то су друга деца.
.Елена Стојићевић, ученица осмог разреда:
-Када се тако нешто деси, ученици углавном кажу родитељима и онда они зову разредне старешине и долазе у школу и онда причају. Не увек него када су у питању веће свађе и проблеми.
Матилда Марковић, осми разред:
-На часу разредног старешине причамо о свему што се дешавало у току недеље и покушавамо да решавамо проблеме. Када би ми се тако нешто десило, дошла бих до педагога у школи и питала за савет. Питала бих и разредног за савет и послушала бих шта ми кажу, мада се ја не свађам.
ЗАДИРКИВАЊЕ МЕЂУ ТИНЕЈЏЕРИМА
У овој као и другим основним школама постоји вид комуникације међу ученицима који може да се дефинише као задиркивање, али то не води тако често у вршњачко насиље. Зато, сматра Светлана Спасић, педагог ОШ „Свети Сава“ у Пожаревцу, најважније је да се дефинише појам насиља:
-Најважније је да дефинишемо појам насиља, да знамо о чему се ради, ког је нивоа насиље и у зависности од тога, ангажују се одељенске старешине, стручна служба, тим за заштиту ученика од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања и, по потреби, друге службе и институције попут Центра за социјални рад, Дома здравља, понекад Полицијске управе, у зависности од проблема и онога што се дешава међу децом.
Позивајући се на своје дугогодишње педагошко искуство, Спасић каже да није било пуно случајева трећег нивоа насиља, односно насиља са тешким последицама и ескалацијом сукоба међу децом:
-Како се чује од ученика, постоје свакодневна задиркивања, гурања, ударања, с тим што бих напоменула да се врло често термин насиље користи за све што се дешава, за сваки сукоб међу децом. Мислим да то није добро, јер се на тај начин потенцира само насиље и некако улази свима у уши и говори о њему, а неки пут се ради о игри, о дечијим сукобима и конфликтима који су саставни део развоја деце, јер је немогуће да се конфликти и сукоби не дешавају међу њима. Они су развојна карактеристика и значајни су за развој. Јако је важно да се чујемо, да разумемо шта се дешава, да имамо у виду узраст деце и да у односу на то реагујемо и дамо класификацију да ли је реч о насиљу или о сукобима који се свакодневно дешавају и који су добри са развојног становишта за децу.
Како реагују родитељи?
Родитељи се разликују као и деца и њихови начини реаговања у тој ситуацији су различити, каже Светлана Спaсић:
-Има родитеља који су традиционалних схватања и преносе модел коме су
сами учени, да се на насиље одговара насиљем. Често су таква деца више иницијатори сукоба него што су у улози жртве. Жртве су обично са мање самопоуздања, са ниским степеном социјалног реаговања и без обзира на то што им кажу родитељи, они не умеју да се понашају на тај начин. Имате родитеље који су стрпљиви, показују разумевање за целу ситуацију и желе да се ствар реши у најбољем интересу детета. Значи да дете даље не трпи било какво насиље и последице док је у школи и ван ње и додаје:
-Циљ јесте да дете изађе на најбољи начин из тешке ситуације, а с друге
стране, дете насилник треба да научи да контролише како да реагује и да не повређује друге.
УЗРАСТ И ЕМОЦИЈЕ
Задатак сваке школе је да ради превентивно и да на тај начин заштити ученика од насиља:
-Превентивне активности које се дешавају у школи организоване су било кроз програме вршњачке медијације и читавог низа других програма који се одвијају кроз ваннаставне активности, секције, часове одељенских заједница, гостовање стручњака, гледање различитих представа. Деца креирају поставке, презентације, различит мултимедијални садржај са темом свађе, конфликата. и начина решавања сукоба.
Када ипак, дође до конфликта које резултира неким видом насиља постоји одређена шема по којој се у школи понаша. Увек се прво обавештава одељенски старешина који даље обавештава родитеље. Уколико је насиље озбиљније, другог нивоа, позива се стручни сарадник . Уколико су у питању тешке повреде и велики прекршаји укључује се директор школе и одговарајуће службе:
-Већ у самом процесу решавања, уколико је насиље израженије, требало би да се заустави и да се стране у сукобу више не повређују. Међу децом треба да се успостави разумевање. У процесу решавања сукоба важан моменат су родитељи
који су увек саставни део и позивају се да, заједно са децом и уз помоћ тима, схвате ситуцију. Проблем се сагледава из угла ученика који је трпео насиље и из угла ученика који га је нанео или довео до насиља. У односу на то доноси се одговарајући програм појачаног васпитног рада и уколико је потребно, програм заштите ученика који је претрпео насиље, али и за ученика који је насилник. Прецизирају се активности, време и субјекти који ће радити и на крају се дефинишу исходи, шта је то до чега жели да се дође на крају.
То је дуготрајан процес и потребно је време да се ствари реше. Јако је добро да се стране чују и саме дођу до решења проблема којим би биле задовољне. То је и саставни део процеса медијације и део програма заштите и појачаног васпитног рада. Требало би да се створи простор за емпатију, да се зна шта се дешавало са осећањима једне и друге стране због чега је дошло до испољавања беса. Након тога, они сами дођу до решења проблема.
Увек, напомиње Светалана Спасић, треба имати у виду узраст и јаке емоције које их понесу, некад не могу да се исконтролишу и због тога дође до сукоба.
УКЛОПЉЕНОСТ ДЕЦЕ
Основну школу „Свети Сава“ у Пожаревцу махом похађају деца српске и ромске националности. Проблема у комуникацији који би довели до сукоба и могућег насиља, нема, каже педагог Светлана Спасић:
-Ми смо доста радили са ромском популацијом, са родитељима и са ученицим. До сада нисмо имали неких проблема и они су добро
уклопљени у заједницу и добро функционишу. Деца се друже у школи, посећују се, иду на рођендане… Не може се рећи да имају више проблема или да их више доносе у школу од друге деце. Можда су при поласку у школу имали мање
васпитних подстицаја, да је мање рађено са њима почев од језика до бољег понашања, али они то брзо кроз дружење са другом децом већ у првом разреду савладају. У зависности од учитеља, врло се брзо уклопе и нађу своје место и постану саставни део групе, одељења и школе. Учествују у свим програмима школе и ту не постоје никакве баријере и проблеми.
У овој школи се реализује програм намењен социјализацији и бољој уклопљености ромске деце у живот и рад школе „Место за квалитетно и праведно образовање“.
Д. Деурић
Извор: Недељник Реч народа