ИЗЛОЖЕНОСТ ДЕЦЕ С ИНВАЛИДИТЕТОМ ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ
Посебно рањива група деце када се говори о вршњачком насиљу и насиљу у школама, су особе са инвалидитетом. Појам виктимизације је изузетно важан у контексту насиља над особама с инвалидитетом. Виктимизација представља облик дискриминације у коме одређене особе постају жртве.
Дугогодишња пракса заснована на медицинском моделу и паралелним услугама специјализованим само за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом, повезана је са стереотипима и предрасудама према деци са сметњама у развоју и инвалидитетом, што значајно утиче на њихову равноправност и прихваћеност у друштву.
Образовање деце са сметњама у развоју и инвалидитетом одвија се кроз два паралелна система, редовни и специјални. Подаци указују да половина деце са сметњама у развоју систем образовања похађа у сегрегираном окружењу.
Посебно забрињава налаз да родитељи деце са сметњама у развоју позитивније говоре о искуствима деце у специјалном у односу на редовно образовање, што упућује на недостатак подршке деци у редовним школама. На то указују подаци, а Теодора Трајић, дефектолог олигофренолог из Пожаревца упозорава:
-Већина истраживања из области вршњачког насиља показује да су деца и млади са ометеношћу чешће жртве булинга у односу на ученике типичне популације. Преко 52 одсто ученика са неком врстом инвалидитета постаје жртва булинга у односу на 13,6 процената ученика типичне популације.
Према подацима УНИЦЕФА, вероватноћа да ће деца с инвалидитетом бити жртве насиља три до четири пута је већа него код других. Такође, и подаци других истраживања иду у прилог томе да су деца с инвалидитетом под много већим ризиком од вршњачког насиља.
Истих потреба
Израз „особе са инвалидитетом“ означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке.
НЕ МОГУ ДА СЕ БРАНЕ
На питање због чега су ученици са инвалидитетом чешће жртве булинга него њихови вршњаци типичне популације Трајићева каже:
-Корен проблема често лежи у ставовима, тачније предрасудама према особама са инвалидитетом. Тенденција да им се произвољно приписују позитивне или негативне особине потиче због недовољног познавања и разумевања тог феномена. Битну улогу у формирању ставова према особама са инвалидитетом има и врста ометености. Најнегативнији ставови су углавном према особама са интелектуалном ометеношћу и децом која имају неку историју менталних болести. Предрасуде које ученици имају према својим вршњацима са ометеношћу су углавном да су лоши ученици, агресивни, чудни, не знају да се играју, да комуницирају, да већину ствари не могу самостално да ураде итд. Па их због тих својих предрасуда, страха од непознатог, често искључују из својих дружења, игноришу их или их исмејавају. Поред социјалног искључивања, које је најчешћа форма вршњачког насиља коју деце са сметњама доживљавају, ученици са инвалидитетом су жртве и физичког насиља. Као што је претходно речено, често су изопштени из било које врсте дружења, што их доводи да у ситуацију да буду мете физичког насиља, јер су сами, многи од њих не могу да се бране, а често не умеју ни да саопште да су доживели насиље.
ПРЕПОЗНАВАЊЕ
Ако се вршњачко насиље дефинише као учестале агресивне радње против особе која не може лако да се брани, јасно је да деца коју прати било какав облик ометености рањивија према насилницима.
Иако су сва деца под ризиком да буду жртве вршњачког, или било ког другог насиља, деца с инвалидитетом су под већим ризиком управо због свог инвалидитета. Друга деца, децу с инвалидитетом могу доживети као другачије, слабије од себе, што их чини потенцијалним жртвама вршњачког насиља, посебно у погледу неједнаких снага међу децом и немогућности пружања отпора у многим ситуацијама.
Препознавање насиља међу вршњацима није лако. Постоје ситуације када саме жртве вршњачког насиља нису у могућности да насиље препознају као такво, али ни друге особе из њиховог окружења. Разлози за тешкоће препознавања вршњачког насиља су многобројни, недовољна информисаност, често је прикривено, дешава се ван видокруга одраслих…
Вршњачко насиље над децом с инвалидитетом се може манифестовати као ударање и ударање помагала, гурање, чупање за косу, шутирање, гађање предметима, одузимање, сакривање или уништавање помагала, закључавање у просторију, ругање, исмевање, давање погрдних надимака, вређање као мање вредног и инфериоријег у погледу интелекта, игнорисање, искључивање из друштва, имитирање…
Булинг
Булинг (енглески Bullying) је активност понављаног, агресивног понашања која има за циљ да повреди другог појединца, физички, ментално или емоционално. Овај назив је општеприхваћен и применљив у другим језицима да означи сваку врсту насиља па и вршњачког.
ПОСЛЕДИЦЕ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА
Последице вршњачког насиља могу бити врло озбиљне по физичко здравље, психолошку стабилност и социјалну равнотежу и на крају, живот жртве. Непосредне последице проживљеног вршњачког насиља су повученост и несигурност, избегавање друштва, раздражљивост, напетост и склоност детета да реагује плачом, поремећај пажње, лошији успех, дете одбија да иде у школу, има слабији апетит као и проблеме са сном, депресивно је, а каткад и агресивно према другој деци, прети самоубиством, а понекад и покушава самоубиство
Деца могу имати и трајније последице изложености вршњачком насиљу попут поремећаја навика, поремећаја сна, ноћног мокрења, соматских тегоба изржених главодољом, боловима у стомаку, тешкоћама у дисању.
Поседице по дете с инвалидитетом, жртву вршњачког насиља у односу на другу децу су исте, уз додатну опасност од већег степена виктимизације и оптуживања, односно одбацивања саме жртве од стране оних који треба да пруже подршку и да заштите то дете или и самог окружења и шире заједнице, сегрегације и издвајања, што може утицати и на прихватање сопственог инвалидитета, неоснаженост и осјећаја самокривице, али може и дугорочно утицати на даљи животни развој.
КАКО ПОПРАВИТИ СИТУАЦИЈУ?
Ситуација у којој је различитост по било којој основи узрок било ког врста насиља, од вербалног до физичког, може се поправити кроз деловање целокупне заједнице, сматра дефектолог олигофренолог Теодора Трајић:
-Мишљење различитих профила дефектолога је да едукацијом деце и њихових родитеља, можемо смањити вршњачко насиље. Потребно је да деца упознају и разумеју које потешкоће имају њихови другари из разреда са инвалидитетом. Да разумеју која су њихова ограничења, а првенствено, који су њихови потенцијали и шта све они то могу да ураде, разумеју и науче, да увиде да заправо, имају доста сличности и заједничких интересовања. Наравно, то би била једна од мера, потребно је првенствено регулисати законске оквире, уклонити физичке и комуникационе баријере, пружити индивидуалну подршку како би ученици са инвалидитетом имали једнаке шансе да се образују и друже са својим вршњацима. На тај начин можемо показати и доказати да су они једнако вредни и равноправни чланови друштва, што ће утицати на смањење предрасуда и промену ставова код њихових вршњака типичне популације.
Д. Деурић
Извор Реч народа