Године 1841. У Пожаревцу су постојала три учитеља: Мојсило Живојиновић, Јоаким Јовановић и Емануил Каначки. И док су се Јоаким и Емануил бавили само школским радом, Мојсило се занимао још и позориштем и пољопривредом. Наиме, он је први у Пожаревцу основао позоришну дружину, која је исте годиене, 1841. дала осам представа. Поред осталих, приказала је Шекспиров комад „Ромео и Ђулијета“ и то је било прво извођење овог комада на Балкану.
Водећи ово пожаревачко позориште, Мојсило је у њему и глумио, режирао, намештао позорницу, преписивао и преводио па и писао позоришне комаде. Тако се може сматрати родоначелником пожаревачких глумаца којих је тих година било много у београдским позориштима.
Тада је у Београду постојао тзв. Театар на Ђумруку. Када је ово позориште позвало писце да пишу комаде са мотивима из народне историје и према народним обичајима, Мојсило је написао комад-комедију „Пијаница и пропалица“. Доставио га је Попечитељству просвештенија, а оно цензору (драматургу) Атанасију Николићу (1803-1882) на оцену који је комад овако оценио:
-„Пијаница и пропалица“ коју је написао пожаревачки учитељ Мојсило Живојиновић да се сочинитељу натраг врати, да у њему многа груба израженија, псовку и бој (тучу) измени и цело дело други конац да добије како ће се извесно знати шта је са Нешом сапунџијом учињено, ела ли се он као кривац и порочан осуђује и ела ли се он при томе каје и гризе за своје поступке…
Изгледа да Мојсило примедбе цензора није усвојио и своје дело више није нудио, јер га на репертоару Театра на Ђумруку није било. Цензор Атанасије Николић, је иначе био професор земљописа и математике на београдском Лицеју. Театар на Ђумруку налазио се у великој згради на Савској обали, испод данашње Улице Гаврила Принципа, у којој је најпре била царинарница (ђумрук) те је позориште отуда овако названо.
Сем рада у школи и у позоришт, Мојсило се јако интересовао и за пољопривреду, од које се живело, па је конструисао трактор, први у свету. Модел је израдио од липовог дрвета и послао га на дар кнезу Михајлу коме је у пропратном писму написао:
-Из љубави према домовини направио сам „машину“ која може вући три до пет раоника без коња и волова.
Нажалост, тада Србија није имала фабрику, која би Мојсилов проналазак реализовала, а да га уступи Аустрији, која је могла да га излије у гвожђу, није јој било у интересу. Тако је Мојсилов сан о „машини са три до пет раоника без коња и волова“ остао неостварен. Шездесет година доцније, Америка је произвела ту машину – трактор од гвожђа.
М. Владимировић