Олако препознавање
Аутор: Синиша Ристић
Био је син часног свештеника и поседовао велику библиотеку, највећу у стишкој равници. После завршене основне школе и гимназије започео је студије књижевности и, како јесам често говорио, постао београче.
Но, усуд судбине није дозволио да студије заврши до краја, већ га је привукла силина пера и бујне маште и постао велики новинар у локалном листу. Посленик писане речи са снажним одјеком.
Скроман, тих, нечујан, нежан, истрајан посвећеник који је очаравао написаним и радио је у дубокој самоћи од раног јутра до поподневних часова. Досегао је врхове у новинарству, културној рубрици, а нарочито у хумористичким текстовима. Његове рубрике читане су и препричаване, а због шкртости у објављивању репортажа и портрета често и најчитаније у новини којој је свим вертикалама и хоризонталама свога бића истински припадао.
Смејао се у чланцима нештедимице свима у брк, понајвише себи, имао је убојиту оштрицу нациљану у средиште проблема, талентован колико му бог дарова дао а добио их је много, са дирљивом осећајношћу био је велемајстор у презентацији ликова са средње обичним па и оним бучним манама које су се пројављивале и проносиле радозналом чаршијом кроз град на три реке без реке.
Реч му је била судбина. Објавио је неколико књига у којима се надметали песник са хумористом, новинар са сатиричаром, перо са маштом. Пролазећи парком у доба и недоба, дању и ноћу, млад или замакао у године, непоправљиви оптимиста и разјарени песимиста, застајкивао би почесто крај споменика владара из прошлости и на свој шеретски начин га упитао:
„Јеси ли ти тај што стоји ту или је то само одбегло време“?
И кад су га питали шта ти је бивши владар рекао са доста болећивости и ганутости одговорио:
„Замисли, ништа. Заклопило га ћутање. Или је имао много шта да ми каже, или је све рекао, па би свака појединост била сувишна.
Дух мансарде (паланке) који се протезао кроз све уметничке жанрове, вазда је подгревао устајале нарави, сукобљавање са вражјим моралом, тумарање по лавиринтима неких људи.
„Паланка је паланка, било где, ма због чега и шта представља. И, нема намеру да буде боља него што је била. Има своју потрошеност и ишчашеност и сазрева у својој уклетости.
У чуду над чудима нашли се многи познаваоци књижевности када му је седамдесетих година изашла књига текстова објављиваних у локалној новини под називом „Зао дух чаршије“ и сви су се питали коме жанру припада. Вешт у реченичким обртима и у настојању да књизи да необичан легитимитет, рекао је.
„Књига припада себи. Онда читаоцима. Критичарима ако баш мора. Ја се провинцији и злом духу нисам предао, а ви како хоћете. Бреме ове књиге са вама могу да носим, а сам никако. Ви мислите да су лаке маловарошке смицалице, набујале интриге, слојевите подвале. Хумор и сатира нису авантуризам у једном смеру па то не може да размрси ни једна светина вековима гладна сензација. Паланка обично нема ауторе трачева, али ко се није нашао у небраном грожђу имао је много среће. Знате, један свет са одласком дана треба почистити. Жаока погађа све подједнако али не боли већ изазива салве смеха“.
Кажу да до пола живота новинар пише о ономе што не зна, а од пола о ономе што сме. Он је пошто пото хтео да буде што оштрији и храбрији у писању козерија и гротески и да направи уверљив амбијент за смештај радње. Говорио да под капом небеском има места за све а почасна су за хумористе и сатиричаре.
Међутим, постоји и она позната народна. Можеш да радиш шта год хоћеш, али не и докле хоћеш. Неки неочекивани заплети, жигосање мана и слабости нису нашли места под кровом ведрине него баш пред судом. Чим је у текст ставио име човека, окадио се црним тамјаном. Морао је пред суд. Ни мање ни више него 19 пута стао је пред лицем правде.
Из своје друге књиге „Скрозерије“, а скрозирао је многе, почео је увелико да ставља имена и места одакле су тобож сви ти људи. Био је ту и хомољски горштак, костолачки радник, државни чиновници, синдикални потрчци, партијски и омладински функционери, фудбалери, рабаџије, па чак и по неко циганче.
Прво што су га питале на суду судије било је:
„Чему служе књиге“, па и ове ваше?
„Па судије, књиге су да се читају, уколико ви немате неку бољу сврху“.
„Колико сте до сад по оваквим и сличним тужбама пута били на суду и како сте прошли“?
„Да је било спотицања, било је. Севале су и претње. Замало па да и танџаре раде. Ипак, козерије и текстови су одлично прошли. Читају се и читају, а ја сам пре овог рочишта осамнаест пута извукао живу главу“.
„Шта ћете сада? Не можете да се судите до изнемоглости“, негде би требало да буде крај“, питале судије?
„Све зависи од вашег кантара. Ако прођем без казне улазим у анале најсвемоћнијег човека у провинцији. Нисам џабе шиљио перо и проводио ноћи у несаници“.
„Стева из Ћириковца тражи милион динара одштете од вас јер је његов сељачки углед повређен до врха, да нема више где. Није му лако, село, па ниски пориви, а оно испирање уста? Има ту и трошкова.
„Судије, ако његов углед и част коштају само милионче, плаћам одмах“.
И ту се сврши.
Добио је и 19. парницу за измишљене ликове. Неки су се олако и препознали па су га тужакали онако узгред мало и да профитирају.
Новинарство је сматрао, у поверењу, строго међу нама, јавним рекла казала. Понекад мислим да му је то могао бити епитаф. Можда.
Такав је био и остао.
Мића.
Синиша Ристић