На пожаревачки хиподром је први пут крочио давне 1962. године. Пет пута овенчан је титулом витеза на Љубичевским коњичким играма, а округло тридесет година тренер је вишебојаца и јаше на челу параде која је централни догађај свечаног отварања сваких Љубичевских коњичких игара. Раде Миловановић.
Истом одлучношћу којом предводи параду ушетао је у редакцију „Реч народа“. Жустар, преплануо од августовског сунца, које га свакодневно греје на пожаревачком хиподрому, а под руком му „мала енциклопедија Вишебоја“, резултати свих такмичара од 1994. године.
-Све је ту, црно на бело, напомиње на почетку разговора. Квалификације, финала, полуфинала, резултати сваког мог ученика.
Они га сваког поподнева, месец дана пре почетка Игара, чекају на пожаревачком хиподрому на коме је он стасао у друштву Љубише Петровића, Живојина Мијатовића и Мирослава Ранђеловића. Миловановић је рођен 1950. године у Смедереву, а у Пожаревац се доселио када је имао десет година, када почиње и његова љубав према коњима и коњарству.
-Најахивали смо млада, двогода, пунокрвна грла из Ергеле „Љубичево“. Иста та грла су, касније, остваривала врхунске резултате на хиподромима широм бивше Југославије, сећа се.
Са „истом екипом“ увежбавао је каскадерске вештине, које су биле веома атрактиван део програма Љубичевских коњичких игара.
ЛЕВОРУКЕ МУКЕ
Миловановић иза себе има пет витешких титула, а прву је освојио са 29 година живота. Први пут се такмичио 1968. године, а иако је редовно тренирао и учествовао у вишебоју, прву победу бележи након једанаест година, 1979.
– Највећи проблем у такмичењу представљало ми је то што је леворук, па ми је доста времена требало да научим држање лука, сабље и копља у десној руци.
Витешким плаштом огрнуо се и 1983, 1984, 1988. и 1992. године. Такође, оно што је специфично јесте да је свих пет победа остварио на различитим коњима.
-Сваки такмичар је индивидуа, а тако и коњ. Сваки коњ јаше се на различит начин. Ако не направите склад са коњем немате шансе, осим ако нисте врхунски јахач. Трема је такође велики проблем. Не сме се дозволити да вас понесе публика, јер сву трему пренесете на коња.
Раде Миловановић био је члан Коњичког друштва и пре почетка Игара. Памти дане оснивања највеће коњичке манифестације и осећај који је пратио прве вишебојце.
– Ентузијазам и љубав били су главни покретачи ондашњих вишебојаца. Данас, награде су много богатије, због чега је направљен јаз међу такмичарима. Осим тога, ми смо и генерацијски били блиски и дружили се, док је међу данашњим такмичарима велика разлика у годинама. Ја покушавам да све то избалансирам, прича.
Раде Миловановић престао је да се такмичи у 43. години живота, када постаје тренер вишебојаца, а на том месту заменио је дотадашњег тренера Петра Урошевића.
ВЕШТИНА ЈАХАЊА – АЗБУКА ВИШЕБОЈА
Да би неко постао вишебојац потребно је најпре да прође школу јахања, која и данас постоји при Коњичком друштву „Кнез Михаило“. Проблем је, каже, недостатак јахача, нарочито мушкараца.
– Проблем недостатка јахача покушан је да се реши иницијативом о формирању једног одељења за коњички спорт у Пољопривредној школи. Нажалост, интересовање је било мало, вероватно и због потребних специфичних телесних карактеристика, каже Раде и додаје да би такмичења потпуно другачије изгледала ако би се кренуло путем школовања јахача.
Истовремено, велики број девојчица показује интересовање за овај спорт.
-У вишебоју су се до сада такмичили само мушкарци и држимо се те традиције, али треба ослушкивати савремене токове и размишљати о новинама. Обзиром на то да постоје и веома вешти женски јахачи, можда би у будућности требало размишљати и о женском вишебоју.
…..
Веза човека и коња нераскидива је од памтивека. Раде Миловановић налази се на почетку осме деценије живота. И данас, као и првог дана када је крочио на хиподром, те давне 1962. године, осећа исту љубав према овим племенитим животињама.
Да се коњ не осваја уздама, него љубављу, потврђују нам речи којима се поздрављамо:
-Дружићу се са њима све док, без ичије помоћи, могу да сјашем и узјашем.
Тања Роквић