Сусрет са човеком који је уз богату музичку каријеру територији општине Петровац на Млави идејно подарио бројне манифестације оставио је на потписника ових редова посебан утисак. Међу њима широм Србије свакако је најпознатија Meмoриjaлнa aтлeтскa тркa Дрaгутин Toмaшeвић. Човек који одише поменутим еланом је Радиша Рајковић из Бистрице, док је његов деда-ујак Драгутин први представник Краљевине Србије на Олимпијским играма 1912. године у Стокхолму и десетоструки победник маратонске трке Обреновац – Београд чије спорстке гене носи дубоко у себи. Ове године поводом Дана Општине Рајковићу је припало признање зa дoпринoс рaзвojу туристичкoг сaдржaja и прoмoциjи Пeтрoвца нa Mлaви које га је делом вратило у сећање на детињство:
-Од малих ногу волео сам готово сваку спортску грану али сам се посебно истицао у трчању. Као ученик првог разреда као од шале сам побеђивао вршњаке и једног дана тиме се похвалим баки Зорки. Она спусти њен шнајдерај, чиме се иначе бавила, загрли ме и каже: „Није чудо синко, твој деда а мој брат био је тркач“. Мени су се те речи вртеле по глави али дуго нисам схватао значај тога што ми је рекла, сећа се Радиша који је као ђак редовно учествовао и побеђивао на школским такмичењима.
Спортски породични корени
Радиша Рајковић је рођен 15.августа 1956. у Петровцу на Млави. Одрастао је у Бистрици, у породици оца Михајла и мајке Милице уз деду Петронија и баку Зорку, рођену сестру првог српског олимпијца и маратонца Драгутина Томашевића. Основну школу је похађао у Бистрици а средњу у Пожаревцу.
-Отац Михајло, грађевнац по струци, био је деценијама у спорту. Најпре као фудбалер а после као фудбалски судија. На та времена сећа Златна значка Фудбалкског савеза Југославије коју је заслужено добио, сазнајемо од Радише.
УМЕСТО СПОРТСКЕ ИЗГРАДИО МУЗИЧКУ КАРИЈЕРУ
Наш саговорник је био и у фудбалским водама а како истиче, најближи тркачкој каријери био је као војник.
-Армију сам служио као припадник Титове гарде у касарни „4.јул“, што је у то време била посебна част. У истој касарни били су и чувени југословенски спористи Бране Облак, Душан Бајевић, Сарапа из „Олимпије“, Покос … од којих сам био далеко бржи. Тада сам се пријавио за крос „Политике” а на припремној трци званој „1000 војника“ одржаној у Топчидеру где се трчало са упртачима и чизмама био убедљиво први. Стицајем околности, дан пред Крос доживео сам повреду ока што ме је онеспособило за тада најмасовније и назначајније такмичење ове врсте у земљи, прича Рајковић чије је интересовање за непосредно бављење спортом потом лагано хладило.
Радиша Рајковић је највећи део професионалног живота посветио музици свирајући гитару што му је уз пољопривреду на породичном имању обележило каријеру.
-Мој деда је свирао фрулу а оцу су као малом купили тамбурицу коју је савладао самостално као изузетан слухиста. Годинама је пратио наступе овдашњих фолклораца а могу да се похвалим да је и стриц био сјајан гитариста. Од три поменута инструмента мене је повукла гитара, вели наш саговорник који свира класичну, ритам, бас и соло гитару.
Радиша је најпре свирао у оркестру Бранка Миловановића Цулета док је годинама био члан ансамбла Аце Душановића. Временом, уз обезбеђивање егзистениције породице наш саговорник се прилично музички описменио а уз народну у извођачки репертоар сврстао је готово све музичке жанрове.
-За музику нисам школован већ сам занат, како се народски каже – крао. Посебно ми је драго што се звук моје гитаре чује на више од 300 плоча, а свирао сам са оркестрима Томице Миљића, Јована Миленковића Рале, Дракчета Владимировића Малог, Жике Јовића… Током година имао сам и преко стотину ученика који су савладали музицирање на готари. Са поносом могу да кажем како сам данас члан Народног окрестра „Сербија“ уз Новицу Стојмировића и Микицу Лукића. То је специфичан ансамбл који негује изворну народну музику а ја сам одстастао уз Радио Београд и емисије емитоване у то време. Тада је музика била бирана за емитовање по највишим критеријумима док су извођачи били врхунски вокални и инструментални мајстори. То ми је некако остало у срцу и даје подстрек да са „Сербијом“ поносно презентујем највише вредности и достигнућа нашег музичког стваралаштва, говори Радиша Рајковић кога је својевремено „Југодиск“ даривао великом Златном плакетом за сарадњу.
Од Радише – идеја више
Радишин деда-ујак Драгутин Томашевић, први српски олимпијац и сјајан тркач маратонац смртно је рањен у борбама на брду Бубањ код Куле током Првог светског рата. Те 1916. године пребачен је у пољску болницу у Рашанцу а када је лекар покушавајући да му спасе живот отворио грудни кош утврдио је невероватну чињеницу да Драгутин има два срца.
-Тај податак ми је дао идеју за назив позоришног комада „Човек са два срца“. Наиме, све што сам слушао од баба Зорке везано за деда-ујака годинама сам бележио и потом пренео редитељу Саши Латиновићу који је представу уобличио и поставио за сцену позоришта у Петровцу на Млави, каже нам Радиша који уз организацију Меморијалне трке и Спомен собе за собом има сијасет идеја и иницијатива материјализованих кроз бројне манифестације. Међу њима су „Ћирилица огледало српске душе“ која је потом премештена у Петровац, „Великогоспојински сабор“, са новинаром Синишом Ристићем покренуо је „Дане воденичара и помељара“, а као члан Удружења потомака учесника Првог светског рата иницирао је изграду споменика борцима Великог рата на Бубњу.
-Уколико се то не оствари, ја ћу свом деда-ујаку о свом трошку да направим спомен обележје у облику камена темељца са натписом: „Овде је рањен пао, за Србију живот дао први српски олимпијац Драгутин Томашевић“
МУЗИЧАР КОЈИ ЈЕ ПОДИГАО ОЛИПИЈСКУ ЗАСТАВУ
Како се деценијама нико посебно није одужио Драгутину Томашевићу, Радиша је дуго размиљао на који начин да оживи сећања на славног деда-ујака. У томе му је најпре помогао друг из војске, редитељ Антун Хип, те су дошли до заједничке идеје да се покрене трка и отвори спомен соба.
-Антун ми је обећао да доведе рођака Петра Николића који организује Београдски маратон, како би помогао да заживи трка Драгутину Томашевићу у част. Верујте, дошао је већ трећег дана у Бистрицу, дао савете и понудио помоћ а све су подржали петровачка општина, Лала Давидов, Радиша Драгојевић и Милетић Михајловић Тића. Уз подршку Олимпијског комитета прва трка стазом око Петровца на Млави приређена је 2005.године, говори Радиша који је те године први у Петровцу подигао Олимпијску заставу у дворишту Гимназије.
Занимљива прича прати и отварање Спомен собе.
-Познато је да су личне ствари и медаље сахрањене заједно уз Драгутина Томашевића, jeр је тако одлучила његова мајка рекавши „То је његова заслуга, то нека иде са њим“. Но, моја баба Зорка је након смрти њене и Драгутинове мајке, која је сина надживела 51 годину, из своје родне куће донела у наше домаћинство све ствари како би их сачувала од пропадања. Кревет, ормар, документација, сто, столице, фотографије биле су добра основа да се идеја о спомен соби реализује. Идеално место биле су просторије некадање млекаре у Бистрици а људи из Скупштине општине Петровац на Млави као и Лала Давидов дали су пуну подршку да име Драгутина Томашевића на овај начин остане за памћење међу долазећим генерацијама, испричао нам је Радиша који је о свом трошку уредио комплетан простор где је 2010. отворена спомен соба.
Радиша Рајковић је данас пензионер и како каже три пензије: естрадну, пољопривредну и инострану.
-Када вам то причам рекли би да имам много новца. Ипак, естрадна је за само седам година стажа, инострана за две јер сам толико радио ван земље док највише стажа имам као пољопривредник јер сам се упоредо са музиком бавио овом породичним послом, уз осмех говори Рајковић кога је читавог живота безгранично подржавала супруга Зорица и у браку му подарила ћерку Неђу и сина Драгана, музички талентованих попут оца.
Влада Винкић