Равно четири деценије радећи као учитељ наш саговорник је записивао мисли, духовите опаске, сегменте и бисере живота које је слушао од својих ученика. Бележница је данас израсла у велику књигу мудрости док актуелност сама по себи захтева да се овај вредни низ нађе међу корицама књиге. И то није све: инициран изворношћу дечије непосредности, и сам се често лати оловке и срочи стихове које својим темама заокружују један богат живот, искуство и сећања. Кренувши овом причом, упутили смо се у Мало Црниће да на свој начин забележимо причу о Радиши Стојићевићу, у правом смислу речи – свестрном човеку и најдражем учитељу.
Радиша је рођен у Малом Црнићу 28.марта 1947.године стасавајући уз родутеље и млађу сестру Радицу.
– Растао сам у класичном сеоском домаћинству, на обали Млаве у срцу стишког богатства и златне житнице. Гледајући из данашњег угла и мојих година, одрастање не селу је божанствено. Родитељи су били уз сестру и мене, а радо се сетим своје мудре и виспрене баке Лепосаве Поле Стојићевић, сеоске жене чија је свака изговорена реченица могла да се запише у књигу и сачува будућим генерацијама. Уз дечију игру на малоцрничним сокацима, посебно сам био и данас остао везан за квалитетне коње, које је наша породица традиционално неговала, говори Стојићевић чије детињство се наставља похађањем основне школе:
– Ја од школе станујем педесетак метара, те ми је и пре поласка у први разред то била друга кућа. Учитељица Десанка Ивановић била је строга, особа са ауторитетом, али њен став и праведност допринели су да савладамо како школске тако и лекције живота који је био пред нама. Сада се чини да је својим полетом и она била заслужна што сам кренуо стазама образовања, постао и четири деценије био учитељ, казује Радиша Стојићевић који је у Пожаревцу завршио Нижу музичку као и Учитељску школу.
Прво радно место добио је управо у родном Малом Црнићу у школи коју је и сам похађао. Вишеструки изазов, јер учитељ је у оваквој средини морао да буде ауторитет међу онима које свакодневно среће, да предњачи идејама и акцијама, да буде лидер своје професије и уведе малишане у живот.
– Учитељ је за мене реч посебног значења. Ја нисам био ни наставник, ни васпитач већ онај традиционалан, класичан сеоски учитељ. За мене је то култно занимање: људи ти повере своју децу, своје највеће благо на чување и васпитање и ти си имаш чувар блага са обавезом да га подижеш, образујеш, чуваш и усмераваш на најбољи пут. Од првог дана када сам стао пред ђаке, трудио сам се да им уз основне и законом прописане програме пренесем и оне свакодневне, животне. Моји ученици су морали да знају која биљка чему може да послужи, да пруже прву помоћ, да пуцају из ваздушне пушке, да јашу коња, да од приручних средстава направе нешто корисно, да скувају једноставно јело… Речју, морали су да уче и живот.
Професионално, до одласка у пензију, у оквиру основне образовне делатности Стојићевић је био секретар школе, предавао домаћинство, музичко и физичко, радио у продуженом боравку и мењао колеге у Салаковцу, Великом Црнићу, Батуши, Калишту… Основао је фолклорну секцију која ниже успехе, а од првог дана у школи води хор и оркестар. Такође, обављао је дужност председника Школског одбора, Синдиката и Дисциплинске комисије. Ван школе у два мандата бива одборник малоцрнићке Скупштине. Наравно, то није све, јер штури новински простор не може да забележи богато ангажовање нашег саговорника које није минуло ни до данас.
ЈОШ УВЕК ПРВАК БАЛКАНА
У богатом и плодоносном животу Радише Стојићевића, човека чије се име са поштовањем и поносом помиње не само у Малом Црнићу, посебно место заузимају награде и признања.Овај вредни и племенити житељ Стига за нешто више од пола века стекао их је на стотине. Једно од најзначајних је Златна значка Културно просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности Србије, незаобилазно је поменути Октобарску награду Малог Црнића, а Стојићевићу најмилије, свакако је високо југословенско признање Најдражи учитељ које је заслужио за изванредно залагање и резултате у образовању и васпитању ученика, унапређење наставе и ширењу културе.
– Уз просвету, мој највећи понос је бављење позоришном делатношћу. Како сам од првог дана укључен у ФЕДРАС, могу да кажем како спадам у „последње Мохиканце“ међу оснивачима ове значајне драмске манифестације у оквиру које сам данас члан Уметничког савета, поносно вели Стојићевић који је при Општинском аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ основао Дечију сцену, режирајући десетак представа које су изведене више од сто педесет пута и вишеструко награђиване:
– Ако нисте знали, ви разговарате са актуелним прваком Балкана у дечијем драмском стваралаштву. Наиме, као редитељ црнићке представе „Чаробњак из Оза“, након неколицине републичких надметања на којима је комад победио, стекли смо право учешћа на Међународном фестивалу балканских позоришта у Зворнику на коме смо убедљиво били први. Како је то било пре пар година, а до данас због пандмије Балкански фестивал није одржан, титула је званично још у нашим рукама, са осмехом говори Стојићевић, подсећајући да су многи мали а данас озбиљни глумци потекли са Дечије сцене Малог Црнића.
ОСНИВАЧ МУЗЕЈА КОЊАРСТВА
Љубав ка расним коњима негована још из детињства Радишу није минула ни данас:
– Млађима који су у свету коњартсва често кажем да за својих 75 година живота нисам ни 75 секунди био без најмање два коња у власништву, а било их је у мојој штали и много више.
Као поштовалац и љубитељ коњарства деценијама је везан за Љубичевске коњичке игре као један од организатора и судија. Носилац је сертификата националног судије за галоп, кас и препоне, најчешће суди на пожаревачком и београдском хиподрому и по многима је један од најбољих арбитара. До недавно је обављао дужност председника Скупштине Коњичког друштва „Кнез Михајло“:
– Посебно ми је драго што сам на тој функцији иницирато и оснивао Музеј коњарства у Пожаревцу, са поносом истиче Стојићевић коме деценијама подршку даје супруга Даница, а ту су и син Небојша Стојићевић Стојке дугогодишњи фудбалер и један од тренера у Фудбалском клубу „Млади радник“ и снаха Јасмина васпитачица.
-Нарочито сам поносан на бројне пријатеље из свих сфера живота: од пољопривреде до науке и уметности. Са њима се виђам свакодневно размењујући сећања на прохујале дане и лепе тренутке, стичући и у овим годинама нова искуства, закључује Стојићевић.
Влада Винкић
