2018-08-11T12:50:28+02:00 11. августа, 2018. 12:50 |

Радмила Миловић: Сага о Пожаревачкој гимназији

                     Радмила Миловић

У Пожаревцу је недавно промовисано капитално издање аутора Радмиле и почившег Милана Миловића „Хроника Пожаревачке гимназије 1862 – 2003“.  Реч је о делу којим је реконструисана прошлост ове образовне иституције, приказана садашњост и немерљив утицај на средину у којој је настала и у крајњој мери одшкринута врата њене будућности. Овај догађај и дело које обухвата више од 1200 страница били су повод за сусрет и разговор са  Радмилом Миловић, која је највећи део живота, радећи као професор, на себи својствен начин преносила сегменте домаће и светске историје генерацијама ученика Пожаревачке гиманзије. О детињству и младости  Радмила  говори са  великим симпатијама:    

   –  Имала сам срећно детињство. Пожаревац је био прелеп у пролеће, када би се улицама  ширио мирис липа, у зиму када би снег толико нападао да  смо се једва кретали, увече када се после летње кише пожаревачка калдрма пресијавала на месечини… Сећам се вожњи санкама које су коњи вукли до Тулбе где су живели мамини родитељи, уштипака  које  је моја мајка спремала мојим ћеркама, а ја данас својим унуцима. Вожње фијакером лети до Мораве, где смо се код старог моста купали. Моја генерација никад неће заборавити пожаревачки корзо, шетње у круг, грају, смех, разговор… Али, само до осам увече! Да ли се још увек  неко сећа Немачког гробља и базена? Концерата Друштва пријатеља музике у Милениној кући, наступа „Абрашевића“ недељом у подне у Градском парку у коме је певала моја прелепа тетка Десанка. Сестра Гордана и ја одрасле смо у брижној и нама потпуно посвећеној породици. Са већином школских другова знала сам се од малих ногу. Заједно смо одрастали, ишли у основну школу и Гимназију, дружење наставили и по одласку у Београд, а већина и данас с љубављу негује школска пријатељства.

        Како је дошло до интерсовања за студије историје?  

-Не умем у овако кратком  разговору  да дам једноставан одговор. Чињеница је да сам могла да упишем било који факултет, као и да  никада нисам желела да се бавим педагошким радом, но, брзо сам  сазрела као професор и предавач, одговара наша саговорница. –  На факултету сам била фасцинирана Виктором Новаком и Јорјом Тадићем, неспорним ауторитетима.  Виктор Новак  својом  упечатљивом, отменом  фигуром и суздржаним  ставом  и језгровита предавања Јорја Тадића, постала су мој  професионални кредо, а став хладног, строгог  и недодирљивог  професора,  мој успешно одглумљени имиџ… Своје прво предавање одржала сам ученицима четвртог разреда тек неколико година млађим од себе: Самоуверено, убедљиво, сталожено. Била сам интуитивна, следила инстинкте, пажљиво посматрала њихова лица… Одједном сам се међу тим младим  људима  осетила сигурном  и заштићеном. Понела ме је атмосфера  у којој сам се нашла и којом сам, гле чуда , потпуно владала. На свом првом часу одлучила сам да ће професорски позив бити заувек моја професија. Одувек сам мислила, а и данас, када сам одавно отишла из школе, сматрам да професор мора да буде харизматична личност, образован, инвентиван и свестраних интересовања. У свом предмету  најбољи…

           Валоризацију свог  наставног рада Радмила Миловић остварила је и писаном речју. Објавила је много радова из методике наставе историје у стручним часописима попут  „Настава  историје“ , „Педагошка стварност“, „Школа“… Бавила се темама чији су се садржаји по први пут нашли у стручној периодици о којима се врло мало или доста давно писало, тако да су они обрадом и објавом поново актуелизовани…

Четрдесет година с гимназијалцима

Радмила Миловић је рођена у Пожаревцу од оца Симеуна Симе Тривића, родом из засеока Тривићи у селу  Мокро Поље крај  Книна, који је као Привредников питомац у својој једанаестој години дошао у Пожаревац ради изучавања лимарског заната, и мајке Душанке Пауновић, чија породица (Милићевић) живи у Пожаревцу од средине 19. века. По завршеним студијама историје на Филозофском факултету у Београду, кратко је радила у тек отвореној гимназији у Србобрану, а од 1964.године постаје професор Пожаревачке гимназије и руководилац тек отвореног истуреног одељења Гимназије у Кучеву. После две године Одељење се осамосталило, Кучево је добило гимназију, а Радмила је наставила да предаје историју, латински језик (кратко време), касније и архивистику, у Гимназији, чији је ученик била и у којој је провела цео радни век, пуних четрдесет година.

            Одакле интересовање за публицистику и истраживачки рад?

    -Од Милана, мога супруга. Захваљући његовом утицају и наговору 1978. године почела сам да објављујем у „Речи народа“. Покренула сам  многе рубрике, које су трајале по неколико месеци. Последње текстове о  члановима САНУ пожаревачког  краја објавила  сам заједно са Миланом, објашњава Радмила Миловић.  – Поводом гимназијских јубилеја редовно сам објављивала текстове из историје Гимназије чији су садржаји били резултат мојих континуираних  истраживања у релеватним институцијама Пожаревца и  Београда. Сарадњу са  овим гласилом, које и данас редовно пратим, завршила сам 2003.године. Објављивала сам у  часописима „Браничево“, „Виминациум“ и „Мајдан“, често у коауторству са Миланом.

            Вреди поменути да је супруг Милан имао велики утицај на Радмилу и њено списатељство. Образован, радознао, ерудита, заљубеник у лепу  реч, много је писао и читао… Последње деценије живота посветио је објављивању стручних текстова из области  привредног права, био је изузетан стручњак у овој области, уређивању  многих стручних часописа у Београду, као и пружању правне помоћи многим адвокатским канцеларијама…

            Вратимо се књизи „Хроника пожаревачке гимназије 1862 – 2003“.

           – Тридесет година у континуитету водила сам Летопис гимназије. Писала сам га  брижљиво у славу школе, ђака и професора. Стога себе сматрам, без лажне скромности, аутором савремене историје школе. Уз Миланову подршку наставила сам  рад на историји  Гимназије, интезивирала истраживања, попунила празнине у њеном дугом трајању… „Хроника пожаревачке гимназије“ била је  спремна за објављивање  2011.  На жалост, тек после Милановог одласка, објавила сам књигу и то на наговор кћери и зетова. Без  подстицаја и  савета  драге колегинице професора  Љиљане Јовановић, која је поред академика Михаила Војводића и професора др Александра Растовића била  један од  рецензената, подршке  мојих предивних ученица Драгане Ристић Мишић, Маје Панић Ивић, професора историје и ижењера електротехнике Гордане Савић-Богосављевић, Миланових савета и редакторских  интервенција, било би немогуће написати и објавити ову књигу. Бескрајно им хвала на томе.        

         Како протиче један Ваш дан?                                                    

  – У раду. Ових дана издавачу би требало да предам другу књигу Били су ученици гимназије, а потом наставим припрему треће књиге о Гимназији. Надам се да ћу сагу о Пожаревачкој гимназији успети да завршим на време, онако како смо је Милан и ја замислили. Наравно, ту су и моје кћери, зетови и унуци. Без њих све ово не би имало смисла…

Влада Винкић