Њен књижевни пут је природни ток унутрашњег света исписан емоцијама, сећањима и рефлексијама о животу. Кроз поезију и прозу трага за суштином и минулим тренуцима и то је стаза сазревања, истраживања нових тема и стилова. Свако њено дело део је путовања које се наставља у смеру искрености и аутентичности. А она је Радмила Станковић. Запослена је у кучевачкој Народној библиотеци „Стеван Раичковић” а њено свеобухватно стваралаштво проткано је поезијом, прозом, књижевном критиком, новинарским и медијским радом. Средином априла у холу Центра за културу „Драган Кецман“ промовисана је збирка прича обједињена насловом „Кад` се бубашвабе претворе у свице” коју ауторски потписује Радмила. Сјајан повод да објавимо разговор са њом.
Варош крај Пека загледана у Јелену стену обасјана је сунцем и пролећном температуром. Такав је и сусрет са нашом саговорницом: ведар и топао уз неизбежна сећања на детињство.
– Сећам се да је током зимских дана улица Маршала Тита од кафане „Хомољски мотиви“ па до бензинске пумпе на путу ка Мајданпеку била је под белим покривачем а из оџака ниских кућа виорили су се таласи дима. Е, ја сам стасавала баш ту, између пумпе и железничке станице. Ту је наш породични дом уз лепо и срећно детињство. У комшилуку је било много деце и скупа смо на станици дочекивали возове, махали путницима и слали пољупце. Током лета читав дан бих са другарима проводила на Пеку. Био је тако бистар да сам уживала гледајући у дубину. Та река је била и остала извор моје инспирације, сећа се Радмила Станковић и додаје:
-Када ме Пек изгладни код куће ме чека вечера а на радију глас Драге Јонаш. Чита вести и ја је обожавала маштавши да постанем спикерка, што ми се касније у животу и остварило.
Радмила је рођена у Пожаревцу првог дана лета исте године када је одржан чувени рок фестивал у Вудстоку, откривен Интернет а Нил Армстронг крочио на Месец. Mајка Љиљанa и отац Властимир Станковић четири године касније подарили су јој брата Драгана.
-Моја породица била је просечна и срећна. Отац је радио у „Шик“-у и Фабрици бакарних цеви у Мајданпеку да би касније отворио сопствени ауто сервис где је зарадио пензију. Тата је желео да будем машински инжењер, мада није инсистирао. Мајка је хтела да будем фризер или учитељица те је љубав ка писаној речи код мене резултат личног одабира, каже Радмила.
ПОЧЕЛА СУНЦЕМ У „ЗЕКИ“
Када је о књижевном стваралаштву реч, Радмила је почела да пише као ђак основне школе „Угрин Бранковић” и члан литерарне и рецитаторске секције.
-Моје детињство оплеменили су сјајни часописи „Зека“ и „Тик так“. У другом разреду написала сам песму о сунцу која је била награђена објавом у „Зеки”. Волела сам учитељицу Јасмину Ашлер и данас сам јој захвална јер је у мени препознала таленат. У вишим разредима била сам одличан рецитатор. Строга, али беспрекорна наставница Бисерка Васић научила ме је да рецитујем уз правилно дисање, дикцију и интонацију. Са сигурношћу могу рећи да је основна школа била почетни период мог писменог и усменог изражавања.
Успомена из основне школе: Радмилино одељење са учитељицом Јасмином Ашлер
За средњу школу код Радмиле није било дилеме. Уписала је Културолошку у Нишу и била одмах примљена. Ипак…
– Када би ме питали шта сам уписала а ја одговорила, већина није знала каква је то школа и прекоревала у смислу „Где ћеш после да радиш? ”. Када су и родитељи почели да ме преиспитују у августовском року сам повукла документа и уписала машинство. Тако сам у Смедереву стекла звање Конструктор техничар а касније уписала факултет струковних студија. Иако то није била моја „таласна дужина“ 11 година сам успешно радила као управник производње. Потом следи период мог активног поетског стваралаштва и медијског рада, испричала нам је саговорница која у међувремену завршава обуку Удружења новинара Србије.
Прве медијске кораке начинила је у РТВ „Звижд“ где три године ради као спикер и водитељ. Потом на позив Општине учествује у оснивању „Кучевачких новина“ у којима је пратила област културе, школства и здравства.
-Када је покренут портал „е-Кучево“ била сам део пројекта, али је тај период обележила моја борба са канцером. Тежак период ме није одвојио од стваралаштва. Током хемотерапије настала је прича „Златна кочија“ која је касније објављена у трећем делу трилогије „Чувари златног руна“ у којој је заступљено 28 књижевника: од Александра Тешића и Јелице Грегановић до Љубивоја Ршумовића. Моја борба са болешћу и стваралаштво су се дубоко преплели. Писање је за мене било како израз тако и уточиште. Начин да се изборим са оним што пролазим. Тада су настале приче које се налазе у мојој књизи „Кад` се бубашвабе претворе у свице”. Ти записи су моја лична победа настала у најтежим тренуцима. Писање ми је био „вентил“; простор у коме сам могла да прерадим емоције, страхове преточим у речи а бол уметнички обликујем. Оно ме је оснажило и освестило да свако искуство, ма колико било тешко, може постати инспирација. У мојим делима постоји траг тог периода – не као сета већ сведочанство снаге и истрајности. Болест ме није дефинисала, али ми је показала колико је живот драгоцен. Стога се у мом писању често провлаче теме пролазности и светлости након таме. Верујем да уметност има исцељујућу моћ јер сам сопственом примеру искусила, отворила је душу Радмила Станковић која по терапији креће у нови изазов: покреће „Студио Креатива“ као место окупљања младих писаца:
-Заједно смо вежбали, размењивали искуства и учили о кратким формама. Један од највећих успеха тог пројекта је роман Емилије Миловановић „(Не)Захвална“ који је настао уз моје смернице и рецензију.Убрзо се враћам медијима радећи на Радио Кучеву као спикер све до мог запослења у Библиотеци где сам наставила да живим са књигама и за књиге.
И ДАН И ПИСАЊЕ ПОЧИЊУ УЗ КАФУ
Окосницу стваралаштва Радмиле Станковић чине песничке књиге „Мудрољубљенија“ (2010.) иза које као издавач стоји Удружења писаца „Поета“ Београд и „Душа уздаха“ (2015.) Центра за културу Кучевo. Њена дела нашла су се међу корицама часописа „Јесењин“ из Београда, „Гарави сокак“ из Инђије, „Бескрајни плави круг“ Бијељина, Антологијама „Светло наде“ 1 и 2. Заступљена је и у Светској антологији поезије „Очарани“ за коју је награђена. Редовна је учесница књижевних скупова попут „Рамски сутони“, „Струшке вечери поезије“, „Блогер фест“ (Београд), „Лирска треперења“ (Крива Паланка, Македонија) и члан удружења писаца „Поета“ Београд, Књижевног клуба „Црњански“ Бијељина и почасни члан „Ахlepin издаваштва“ из Маниле. Награђена је Златном медаљом и плакетом за најлепше љубавне песме (Ахlepin Манила 2013.) и нoсилaц je Grand Prix-a за најкретивније поетско остварење (Књижевни клуб „Калин“, Македонија 2021.)
На радном месту
Радмилин дан почиње кафом и то је само њен тренутак када у миру сакупља мисли пред одлазак на посао. Рад у библиотеци доноси јој динамику, сусрете са читаоцима и писцима који представљају своја књижевна остварења. Пише ујутру уз кафу, поподне док се одмара или увече када се свет стиша. Највећа подршка су јој особе које разумеју страст према писању.
– То су завичајни ствараоци попут Радована Влаховића, Веселина Џелетовића, Давора Радуља, Александре Петровић. Уз мене су и македонски писци Оливера Станковска, Бобан Богатиновски. Ипак, први међу једнакима су син Јован, моји родитељи и колеге из Библиотеке иначе другови још из школских дана. Њихова вера у мене и дуги разговори подстицај су који се једноставно не да описати.
„Кад` се бубашвабе претворе у свице”
Детаљ са промоције Радмилине књиге одржане 16.априла
Књига се бави људском упорношћу, надом и трансформацијом. Кроз причу о борби са животним околностима и унутрашњим превирањима желела сам да прикажем како се и у најтамнијим тренуцима може наћи светлост. Велики фокус усмерила сам на то да књига у време данашње ужурбаности буде лака за читање а читалац чак и у паузи на послу може прочитати нешто кратко и целовито што би му пријало, објашњава Радмила.
Како истиче, да се не бави писањем вероватно би нашла неки сличан креативни израз:
– Привлаче ме ликовна, филмска и музичка уметност, а можда бих се бавила нечим што спаја те сфере – организовањем културних догађаја, смишљањем пројеката који повезују људе кроз уметност и књижевност. Можда бих се више посветила блогу јер ми он пружа слободу да делим мисли, осећања и запажања о свету око себе. Волим да налазим лепоту у свакодневици: неупадљивим тренуцима који чине живот. Блог чији сам аутор израстао је у један мали портал где је емоција истакнута као мотивација. Ту уз моје текстове можете наћи и интервјуе са уметницима, писцима и културним дешавањима на тренутној књижевној сцени. Без обзира на све, писана реч би увек била негде у мом животу, било кроз вођење блога, рецензије или неки облик креативног изражавања.
Њен књижевни пут је природни ток унутрашњег света исписан емоцијама, сећањима и рефлексијама о животу. Кроз поезију и прозу трага за суштином и минулим тренуцима и то је стаза сазревања, истраживања нових тема и стилова. Свако њено дело део је путовања које се наставља у смеру искрености и аутентичности. А она је Радмила Станковић. Запослена је у кучевачкој Народној библиотеци „Стеван Раичковић” а њено свеобухватно стваралаштво проткано је поезијом, прозом, књижевном критиком, новинарским и медијским радом. Средином априла у холу Центра за културу „Драган Кецман“ промовисана је збирка прича обједињена насловом „Кад` се бубашвабе претворе у свице” коју ауторски потписује Радмила. Сјајан повод да објавимо разговор са њом.
-Када је покренут портал „е-Кучево“ била сам део пројекта, али је тај период обележила моја борба са канцером. Тежак период ме није одвојио од стваралаштва. Током хемотерапије настала је прича „Златна кочија“ која је касније објављена у трећем делу трилогије „Чувари златног руна“ у којој је заступљено 28 књижевника: од Александра Тешића и Јелице Грегановић до Љубивоја Ршумовића. Моја борба са болешћу и стваралаштво су се дубоко преплели. Писање је за мене било како израз тако и уточиште. Начин да се изборим са оним што пролазим. Тада су настале приче које се налазе у мојој књизи „Кад` се бубашвабе претворе у свице”. Ти записи су моја лична победа настала у најтежим тренуцима. Писање ми је био „вентил“; простор у коме сам могла да прерадим емоције, страхове преточим у речи а бол уметнички обликујем. Оно ме је оснажило и освестило да свако искуство, ма колико било тешко, може постати инспирација. У мојим делима постоји траг тог периода – не као сета већ сведочанство снаге и истрајности. Болест ме није дефинисала, али ми је показала колико је живот драгоцен. Стога се у мом писању често провлаче теме пролазности и светлости након таме. Верујем да уметност има исцељујућу моћ јер сам сопственом примеру искусила, отворила је душу Радмила Станковић која по терапији креће у нови изазов: покреће „Студио Креатива“ као место окупљања младих писаца:
