Радмила Стјеповић је особа увек спремна да помогне, сарађује, пронађе компромис и решење за сваку ситуацију, упути адекватан савет и реч утехе, кажу њени сарадници а она сама вели да из свега наведеног проистиче снага за нове изазове, нове активности, нови дан. И тако четири деценије. Ангажовање и резултати остварени кроз рад на квалитетнијем животу особа са инвалидитетом, допринели су да управо она буде један од овогодишњих добитника Октобарске награде Града Пожаревца.
Импозантан број година рада који у анале наше саговорнице уписује цифру већу од четрдесет, оставио је много места да се на животним страницама нађу како светлим тако и тамним тоновима обојени тренуци који проистичу из професионалног ангажовања у Центру за социјални рад, Међуопштинском удружењу цивилних инвалида рата Пожаревац, Друштву за церебралну и дечију парализу Пожаревац, Међуопштинском удружењу ментално недовољно развијених и аутистичних лица Пожаревац, Комисији за категоризацију деце ометене у развоју Града Пожаревца и другим бројним асоцијацијама које су ту да пруже подршку и конкретну помоћ рањивим групама којима припадају наши поједини суграђани.
Рођена у Пожаревцу у породици Тихомира и Катице Марковић, Рада је одрастала уз брата Момчила играјући се на сокацима Брежанског пута, а пресељењем, потоње дане детињства са вршњацима „трошила“ у Шумадијској и околним улицама.
– После Основне школе „Вук Караџић“ уписујем Средњу медицинску, а емпатија према људима са посебним потребама које сам повремено виђала у парку, на пијаци, Старом корзоу, Табачкој чаршији, допринела је да уместо стоматологије која је била логични наставак средњошколског смера упишем и дипломирам на Вишој школи за социјалне раднике у Београду, говори Радмила.
По повратку у Пожаревац заснива радни однос у Међуопштинском удружењу цивилних инвалида рата Пожаревац на пословима секретара удружења а по оснивању Друштва за церебралну и дечију парализу Пожаревац изабрана је за секретара а ту функцију обавља и данас. Њено искуство стручног радника допринело је ангажовању у Међуопштинском удружењу ментално недовољно развијених и аутистичних лица, док је у Центру за социјални рад обављала дужност водитеља случаја. Последњих десет година, између осталог, обавља послове стручног сарадника на збрињавању особа у трећој доби при Дому за пензионере и стара лица „Хомољски рај“.
– Сарађујући са колегиницама и колегама, приликом сусрета, семинара, усавршавања и непосредног дружења, схватила сам да већина њих емотивно тешко подноси рад са особама посебих потреба. Са друге стране, ја сам на овај рад гледала другим очима прихватајући категорију људи којима пружам стручну помоћ најнормалније, као и сваку другу. Наравно, временом сам увидела да овај посао изискује посебне вештине у прилазу и специфично знање тако да су ми, уз урођену емпатију и непосредно искуство много помогла и бројна стручна усавршавања, сазнајемо од Радмиле Стјеповић.
Уз редовно радно ангажовање, Радмила је користила сваки тренутак за нова сазнања и упознавање са новинама које прате овај сегмент друштва, тако да је захваљујујући знању и искуству стекла Лиценцу за обављање стручних послова из система социјалне заштите издату од Коморе социјалне заштите Републике Србије а члан је и Управног одбора Друштва за дечију и церебралну парализу Републике Србије. Сопственим радом и сарадњом са колегама, у Пожаревцу је до сада доста учињено да се рад са особама које имају посебне потребе подигне на завидан ниво. Ипак…
– Знамо како смо почели, знамо колико смо до сада постигли, али то није ни приближно довољно, јер сви закони, међународне конвенције, прописи…усвојени су али се тешко спроводе у пракси. Један од највећих проблема изражен је код особа које се крећу искључиво колицима, јер код нас многе улице као и саобраћај нису прилагођени овим особама. Са друге стране код појединаца треба разбити табуе о људима са посебним потребама, који су на нашим просторима још увек доста уврежени. Ми се трудимо и организујемо разне манифестације кроз које корисници приказују свој таленат и знање, ту су и редовна дружења, екскурзије, позоришне представе, концерти а трећу годину за редом реализујемо пилот пројекат персоналне асистениције која много значи појединим угроженим категоријама.
Спортска породица Стјеповић
Пожаревљани добро знају да су Радмилин супруг Драган и син Милош били врхунски спортисти. Но, мало је познато да је и Рада у тинејџерско доба била више него сјајна гимнастичарка и атлетичарка:
– Гимнастиком сам почела да се бавим у основној школи, где сам проглашена за спортисту године. Овим спотром настављам да се бавим у Друштву за телесно васпитање „Партизан“ уз тренера Угљешу Анђелковића када је стигла понуда из Спортског друштва „Палилула“. Како моји родитељи нису прихватили одлазак у Београд, наставила сам да се бавим спортом у родном граду. У средњој школи професор Звонко Штрбац је увидео да имам предиспозиције за атлетику, посебно скок у даљ. Тренирајући на Стадиону „Железничара“ почела сам да се такмичим и после месец дана пласирала сам се за Републичко надметање у Београду. Сјани резултати сврстали су ме међу 10 најбољих који су требали да наступе на Државном првенству у Сплиту, но, због такозваног Маспокрета, првенство је одложено а ја сам напустила спорт, наставила школовање и посветила послу који и данас обављам.
Радмила је од недавно у заслуженој пензији, а професионалност и људскост пренела је и у овај део живота. Наиме, и данас је свакодневно у канцеларији у улици Воје Дулића обављајући посао коме је посветила читав радни век. Као што је то било и протеклих деценија и сада има велику подршку има од супруга Драгана сина Милоша, кћери Катарине Стојићевић, а посебну радост пружају још унучад Илија, Лена и Каја.
За представљање симбиозе стручног рада и хуманости коју Радмиле Стјеповић носи у души неопходно је много више од кратког новинског текста, док бојазан потписника ових редова увек лежи у чињеници да је нешто битно пропустио да представи јавности. Оно што није је одговор на питање уваженој саговорници: како као стручно лице доживљава однос Пожаревљана ка особама са посебним потребама?
-Без обзира што се свест људи доста променила у позитивном смислу, опет бих поручила да на особе са инвалидитетом треба гледати равноправно, као грађане истог реда чија се различитост огледа у специфичним потребама, да се тим особама помогне кад год је то неопходно, да се са њима најнормалније комуницира, јер и они су део нас и нашег непосредног окружења, одговорила је Радмила Стјеповић.
Влада Винкић