Рајко Јанковић: Европом на два точка

За протеклих 16 година бициклом је обишао 36 европских држава, од којих многе више пута. Реч је о самосталним путовањима која трају две до три недеље а име саговорника Рајко Јанковић. На питање да ли себе сврстава у спортисте, авантуристе или бициклисте каже:

– Ја сам човек жељан адреналина!

Случај је хтео да се са Јанковићем сретнемо ни у редакцији ни код њега већ у једној башти на пожаревачком Булевару.

-Невероватно, али ја сам баш овде провео првих пет-шест година живота, каже Рајко и додаје:  -Овде је била кућа у којој смо живели а мајка ме је водила у обданиште на које гледамо. Једном сам, када ми је досадило да слушам васпитачице, једноставно изашао и дошао кући. На срећу није било опасности од саобраћаја као данас, а због шока родитеља избегао сам батине. Жао ми је што се ова кућа која је некада припадала Ристи Колоњасу и има историјске и архитектонске вредности не рестаурира већ овако пропада. То не кажем због носталгије већ што се са њом круни део историје нашег града.

Када су Јанковићи добили стан на Кнез Милошевом венцу, Рајко је уз нове другаре слободно време проводио играјући се на простору садашње аутобуске и железничке станице које су можда на неки начин и дали усмерење да се овај Пожаревљанин много година касније посвети путовањима. Но, од тада до првог озбиљног путовања прошао је дуг период.

-Бицикл к`о бицикл. Као дете возио сам Пони, потом веће по потреби. Тек одласком у пензију 2006. почео сам да се рекреативно бавим бициклизмом са елементима авантуризма. Најпре су то биле туре од по 20-30 километара око Пожаревца а када сам преломио да могу читав дан да вртим педале и не дођем кући да се истуширам знао сам да могу много даље. Током 2008. године са другаром кренем озбиљну туру: Мађарска, Словенија, Италија, преко Апенина на Бари и кући. За двадесетак дана 3100 километара. Утисци су били импресивни што ме је повукло да само месец дана касније кренем на краћи пут преко Македоније и Албаније у Црну Гору, Хрватску, Босну кући у Србију, говори Јанковић.

Уз бицикл и високогорство

Рајко је рођен у Пожаревцу 1955.године у породици оца Живорада и мајке Вукосаве Јанковић. Након основне школе „Доситеј Обрадовић“ и средње у Новом Саду радни век је провео у КПД „Забела“.

Паралелно са овом врстом бициклизма Рајко се бави и планинарењем у које је такође ушао по одласку у пензију. Авантуриста у срцу, био је члан Планинарског клуба „Вукан“ а у последње време члан је „Браничева“ чије се седиште такође у Пожаревцу. Наглашава да је у овој сфери између класичног планинарења и аплинизма, осносно – високогорац. Редован је у бројним акцијама и недавно се вратио из Словачке где је пео Високе Татре а за собом до сада има преко 240 различитих врхова преко 2000 метара.

На питање које доба године је најбоље за  бициклистичке дестинације сазнајемо да је то од априла до октобра, док су од опреме уз заштитну најважнији веш, дресови, кабанице, шатор и основни алат којим се може закрпити гума или наместити покидани ланац. Све то смештено је у бисагама бицикла.

-Увек је ту храна за дан-два а уз пут има и куване хране. Док се одмарам или пазарим, прљаву одећу однесем у најближу перионицу и то је све суво за два сата. Када је о кваровима реч, најчешчћи је гуми дефект који се санира одмах и да будем искрен, уколико је тежи квар у питању, потражим најближу станицу и вратим се у Србију, објашњава Рајко који за дуга путовања наш саговорник користи бицикл „Merida“ а за кратка, дневна до 200 километара „Cannondale“.

Интересујући се како се односе Еворпљани према бициклистима попут Јанковића, чујемо да влада срдачност, неретко  бива чашћаван пићем и радо се сећа догађаја из Риге у Летонији:

-Човек у голфу ми труби, стаје и пита: „Видим заставу, јеси ли Словен?“. Одговорим да сам из Србије а он ме позове да се погостимо јер је тог дана празник у његовој земљи. Неких стотинак метара дођемо до његове куће, помогне ми да увезем бицикл у двориште и добро смо се почастили и испричали. То је било на празник Беле ноћи који се тамо обележава. Када је о дневном темпу реч, све зависи од земље у којој си. Рецимо у Шпанији живот креће у 9, тако да је буђење око 7, спакује се шатор и лагано до првог насеља таман када се отворе ресторани и радње. Од свега онога што може да се види уз пут, али и од саме руте која може да буде равна или пуна успона зависи дневна километража а чим наслутим сумрак, зауставим се и дижем шатор, прича Јанковић.

-Постоји неколико држава које бих поново посетио. Чини се да је на мене посебан утисак оставила Белгија са очуваном старом архитектуром. Норвешка је фантастична али са лошим временом: један дан добар-два киша. Био сам у Риму и у Ватикану на Тргу Светог Петра што делује заиста импресивно. Кроз Француску сам возио долином Лоаре и то су предивни  утисци: дворци који изгледом враћају у богату историју, све стопљено са природом. У Паризу сам бициклом прошао Јелисејским пољима до Тријумфалне капије где сам се фотографисао. Био до Лувра. Но, како је посета било ком значајном музеју организована уз водича, лично нисам имао прилику да се на тај начин прилагодим јер морам негде да оставим бицикл са опремом, будем адекватно обучен, пратим временске термине, тако да сам све што сам могао видео сам али – углавном  споља. Једна од намера коју сам остварио је да видим Берлински зид, односно његове остатке јер је највећи део срушен. Импресионирао ме је Дрезден који је за време Другог светског рата 80% срушен у америчко-британском бомбардовању а потом сви значајни културно-историјски споменици верно реконструисани, а град обновљен према предратном изгледу.

Европска саобраћајна дисциплина

-Готово све европске земље имају или граде бициклистиче стазе јер се аутоматски смањује број несрећа и убрзава проток моторних возила. Где нема стаза изузетно се поштује оних 1,5 метара за бицикле. И код нас посоји тај закон али га нико не поштује. Када сам возио од Барселоне, преко Гибралтара на Португал и изашао на Бордо, да ли је њих двоје-троје прошло крај мене на метар. У Норвешкој, возим успон на уском путу, возило иза мене чека да завршим па онда обилази. Невероватна саобраћајна дисциплина, вели Јанковић.

Рајко Јанковић ова путовања делом сврстава у сопствени хедонизам. Посебно ужива у слаткишима, сладоледу и пиву.

– Много тешко је рећи, али мислим се да сам најлепше колаче јео у Белгији, Италија нуди изузетне сладоледе, док Шпанци имају највише различитих врста пива. Ипак, најбоље кремпите су на Бледу, са осмехом каже наш саговорник и додаје:

-Па, ја живим живот!

Рајко Јанковић наглашава да је уз географију и историју непосредно научио још много тога.

-У појединим градовима Балтика ни један објекат не сме да буде виши од црквеног звоника. Такође, многи градови и широм света познати објекти нису онакви какве их доживљавамо путем медија. Рецимо, Венеција јесте лепа али је гужва неописива и то је један благи хаос. Чак се и  улаз у град наплаћује.

За се туре Рајко не припрема посебно. Данас уз помоћ рачунара начини одређену руту која дневно има између 100 и 120 километара не би ли и прошао и нешто видео. Ноћења га не коштају јер носи шатор и потроши искључиво за храну и пиће. На путу за оријентацију користи мобилни телефон и како каже, воли да буде самосталан.

-Не могу да се усклађујем са другима, јер свако има своје навике. Овако ми је најсигурније. Шта испланирам то остварим. Неке од тура не почињем из Пожаревца већ аутобусом одем до Беча или неког другог града и оданде кренем, али је то ствар моје организације времена и захтева саме руте, говори Рајко и на питање шта га је још привукло вели:

-Сан Тропе. Моја асоцијација на комедију „Жандар из Сан Тропеа“ и чувеног Луј де Финеса. Видео сам музеј посвећен овом филмском серијалу и није реч о полицијској станици већ о кући која је одабрана да у филму то буде. Иначе, то је монденско место, за милионере а ми можемо да обиђемо и маштамо.

Рајко Јанковић се ових дана озбиљно припрема за нову туру и разгледа карту Европе. За то време посвећује се планинарењу и сећању на поједине дестинације.

-У бициклизму ме веома подржава брат од стрица Саша који ми је једном приликом правио друштво на тури у близини, према Лисинама. Стицајем околности мало више успона, топло време а он се жаргонски речено распао и кроз хистеричан смех каже: „Рајко, да сам имао пиштољ – убио бих те!“

Влада Винкић