Драгиша Живадиновић, писац из Калишта обогатио је овог лета српску књижевност новим збиркама поезије: „Заумље“, у издању Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће и „Раскућник“, под заштитним знаком УКС Књижевне заједнице „Пожаревац“.
До сада је објавио књигу прича „Каобиљске ватре“ (2004. ), збирке поезије „Сновидље (2005) , „Света реч“ (2012), „Клелек“, Полог (2021).
Живадиновић је добитник Повеље културе КПЗ Пожаревац, Велике Тројичке награде Града Пожаревца, члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Радио је као главни и одговорни уредник листа „Агроиндустрија“, а био је и новинар „Борбе“. Ту је годинама водио рубрику „Живеће овај народ“ у којој је објављивао приче из новинарске бележнице.
Поезија из ове две збирке је мудрија је, зрелија, богатија у својој узвишеној оданости према топлини, истини, доброти, лепоти. Аутор је строжији према тами, која гуши изворе, манастире, свету духовност, светлост, сунце, месец, звездано небо…..
„Збирком поезије „Заумље“, Драгиша Живадиновић, песник из Калишта, наставља да истражује увале сневачa о оплемењеним водама, тек заруделим зорама и пучинама растућих година у подземној ватри. У њој преврат често поробљава ум. Замишљен над додиром људске пролазности, не дозвољава да буде лишен одговора на добро промишљена питања, у бесмисленом потопу временског сјаја истине. Лепота постојања и живота је у успону и када се успорено сањају висине, ветрови клањају крвавом земљином језгру, док црне сенке јецају и у крик се сливају.
Драгиша Живадиновић стиховима подупире ту лепоту. Као и увек у дослуху је са стародревним честицама космичког универзума. Чува оно што је било, ослушкује садашњи тренутак и слути светло новог дана. Стиховима сваки круг отвара, крстарећи мозаиком сећања и хватајући сопствени немир као клетву, али и као тек наслућено блаженство.
Живадиновић у књизи „Раскућник“ исписује три лирска круга: „Жар на голим рукама“, „Скамењене мошти“ и „Порађање ветра“. Живе метафоре у самим називима. Жар је завршно стање изгорелог стабла. У пренесеном значењу, указује на усхићење, радост, занос, узаврелост… Жар на голим рукама ствара болне опекотине. Ипак, долази усхићена радост и узаврели занос.
Мошти у хришћанству су објекат верског поштовања, посебно упокојеног тела. А скамењеност је непомичност, згрченост, преплашеност, забринутост, престрашеност што значи, да су и мошти наших предака, били они светитељи, или изгинули хероји у ратовима – забринути за понека догађања у садашњости.
Ипак назив „Порађање ветра“, доноси нову наду за бокорење младица на породичном стаблу. Ново рађање је опстанак човечанства, а ветар исконски постојан и усмерен на различите стране означава немогућност уништења људске заједнице и природе. Лирски кругови се међусобно преплићу, расплићу, поново преплићу и чине једну целину – причу. А прича се догађа у Србији, може се рећи и под стишким небом. Главни лик је сам аутор, који говори тишином и ритмом у једном трену. Тај један једини трен води песника у вечност, а чине га сентенце из времена прошлог, садашњег и будућег….“, записује у рецензијама Зорка Стојановић.
Што више читалаца има ова поезија, то ће више и бити различитих тумачења датих одговора на вечне упитаности.
Сви одговори се могу наћи у завршној песми, која има елементе духовности, родољубља, љубавне лирике:
У Очима сафири: „Као што ниска пољубаца ђинђувастих / мирисне груди развигори, /тако и роса јутарња /латице ђурђевка моћно подоји, /тако и речи христолике / у ватрене стихове капљу /за сафире у очима твојим“.
Без обзира о чему пева, ова поезија огрнута је раскошним плаштом исплетеног од чаробне ауре и звучне лире. Свестан је тога Драгиша Живадиновић и зато вешто плива различитим временима, негујући силуету творца узвишених слика и звука, дочаравајући читаоцу један нови песнички и цветни свет, зид на темељима оног што је прошло, а остало забележено и запамћено.
Р.Н.