Марко Милошевић посланик је Социјалистичке партије Србије у Народној скупштини Републике Србије од 6. фебруара 2024. године.
Након што је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду, наставио је школовање и понео диплому мастер правника међународног права. Тренутно је докторант на матичном факултету. Радно искуство стицао је на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, у Служби за науку и истраживања.
При Народној скупштини учествује у раду посланичке групе СПС, члан је Председништва и Главног одбора странке, а обавља и функцију потпредседника Градског одбора СПС у Пожаревцу.
Подсећамо, Марко је унук некадашњег председника Србије Слободана Милошевића. Рођен је 1999. године у Пожаревцу. Ту је одрастао и у граду под Чачалицом и дан данас живи.
У наредним редовима, са Марком Милошевићем разговарамо о политичкој делатности, актуелном стању у српском друштву и перспективи Пожаревца.
Зашто сте се определили за политику и конкретну политичку опцију?
– За политику сам се определио јер је то платформа кроз коју човек може најефикасније да скрене пажњу на идеје и промене које жели да види у друштву. Надам се да ће грађани препознати те идеје, подржати их и да ћемо заједно успети да их остваримо.
– Што се тиче конкретне политичке опције, ја сам по свом уверењу социјалиста. За мене је било природно да будем део Социјалистичке партије Србије чији је оснивач био мој деда Слободан Милошевић, а која је и формално – правни наследник Комунистичке партије Југославије.
– Долазим из породице у којој су са обе стране људи били партизани, али нисам био индоктриниран. То су ствари које сам сазнао касније, када сам почео да се интересујем и да постављам питања. Човек не бира своје порекло, али бира шта ће да ради у животу и, у том смислу, поносан сам што сам део тог континуитета левице на овим просторима и заиста то доживљавам као велику животну привилегију.
– Драго ми је што сам народни посланик, јер најважније што народни посланик може да уради јесте да се у Скупштини непосредно обраћа грађанима и да јасно каже за шта се залаже, јер без притиска и подршке грађана ниједно важно питање не може бити решено.
Из личног искуства, шта сматрате да су добре/лоше стране бављења политиком?
– Добра страна политике је то што представља начина да окупите грађане око идеје за коју сматрате да је исправна, заслужује пажњу и не трпи чекање. Заиста мислим да је политика најбоља и најефикаснија платформа за окупљање људи и спровођење промена које бисте волели и ви да видите, али, пре свега, велика већина грађана.
– Лоша страна политике је то што носите ,,мету“. Постајете препознатљиви и самим тим привлачите пажњу, а често и негативну. Многи људи ће вас погрешно схватити, многи ће ширити приче које немају везе са реалношћу, повезаће вас са људима са којима немате ништа. Али, то је неизбежно. Све има своју цену и ако је то цена да се уради нешто корисно, важно и велико, нека је.
– Важно је да увек дајете лични пример. Људи губе поверење када постоји раскорак између онога што говорите и онога како се понашате. Зато је најважније да се понашате онако како очекујете да се понашају и други.
– Такође, политика даје прилику да упознате много људи које иначе никада не бисте упознали. Упознајете другачије углове гледања на исте ствари, људе са другачијим животним причама и онда почињете да разумете зашто неко има одређено становиште. Почињете да видите ко је заиста озбиљан у ономе за шта се бори, а ко је у томе неискрен.
Да ли бисте поново упловили у политичке воде?
– Апсолутно бих. Ту нема никаквог кајања. Прошло је тек две године од мог активног учешћа, али мислим да би мој одговор био исти и за четрдесет година. Једноставно сам знао да ће се то десити.
– Можда је најближе рећи да сам неко ко жели да учествује у друштвеном животу, да подстиче друштво на прогрес и да се бори за оно у шта верује. Све важне ствари у животу не само да захтевају борбу, већ су и више него вредне те борбе.
Како видите будућност Пожаревца? Који су најзначајнији развојни потенцијали и како сматрате да би могли бити остварени ?
– Ја бих пре свега волео да Пожаревац буде град из ког омладина неће морати да одлази. Немам ништа против људи који одлазе, свако има један живот и труди се да га проживи најбоље што уме. Међутим, волео бих да Пожаревац буде средина за коју ће људи моћи да кажу: „Овде ми је довољно добро, не желим да идем нигде другде“.
– Знамо да је после масовне приватизације велики број предузећа у Пожаревцу нестао и да се годинама говорило како нема инвеститора јер нема адекватне путне инфраструктуре. Надам се да сада, са развијенијом путном мрежом, више нема таквих изговора. Мада, велика прилика данас је и то што све већи број послова може да се обавља на даљину.
– Оно о чему најрадије говорим је просвета. Сматрам да би било веома значајно када би у Пожаревцу постојала још нека високошколска установа. Има младих који би желели да студирају, али немају финансијске могућности да оду. Ако већ не можемо увек да отворимо довољно радних места у самом граду, онда је важно да можемо да образујемо људе овде, да остану везани за овај крај и да Пожаревац буде образовни и друштвени центар целог округа.
– Такође, за мене је неприхватљиво да у 21. веку постоје људи који се боје глади и који немају кров над главом. Економија било које европске земље то може да подржи. Сматрам да би држави било неупоредиво лакше и ефикасније да, уместо исплаћивања новчане социјалне помоћи која оптерећује буџет и теже се контролише, на нивоу сваке општине обезбеди објекте који осигуравају нужну егзистенцију, смештај и храну. Иако из економских разлога није изводљиво да држава све издржава, за онај мали проценат људи који просто нису имали среће у животу, ми то можемо и морамо да урадимо.
Нов приступ у школама
Мако Милошевић посебан значај придаје образовању и залаже се за нов приступ у школама, тако што би се учило о системима који директно утичу на живот.
– Промене би морале да се односе на више нивоа: на план и програм наставе, критеријуме за просветне раднике и на начин на који се процењује знање детета. Сматрам да барем до петог разреда не би требало давати оцене, већ много више пажње посветити томе да деца заволе учење. Такође, мислим да образовни систем није адекватно одговорио на појаву мобилних телефона и друштвених мрежа. Не видим разлог зашто ученици не би остављали телефоне у ормарићима током наставе.
– На крају, веома је важно да млади људи сами разумеју шта желе и да без притиска пронађу свој пут. Важно је да свако има слободу да пронађе оно у чему види себе и своју будућност.
Како доживљавате актуелни друштвено – политички тренутак, друштво које је дубоко подељено, и шта сматрате да би могло бити решење?
– Мишљења сам да су овакве реакције у друштву дошле прилично касно, јер би многе ствари било лакше решавати да су људи почели да се баве тим питањима много раније. Сматрам да грађани и те како треба да имају могућност да изражавају слободно мишљење и да се окупљају, да се заједно боре за нешто што сматрају исправним. Али, имам против кршења закона, без обзира на то и ако се борите против некога кога квалификујете као некога ко не поштује закон. Будите бољи пример па немојте бити као тај неко. Ви поштујте законе.
– Тренутно се бори маса против система. Ко су представници те масе? Мени је неодговорно да се удружени борите против нечега/некога, а да нема људи који ће да скупе храброст да именом, презименом и лицем буду препознатљиви и стану испред и кажу: „Ја се за то борим, сносићу и добро и лоше од тога“. Најлакше је рушити и критиковати. Сматрам да онај ко критикује има моралну обавезу да понуди и алтернативу.
– Најважније решење које видим јесте крупна реформа просвете, јер управо образовни систем има огроман утицај на формирање младих људи. Школа је место где деца проводе велики део свог времена и где, уз наставнике и вршњаке, стичу вредности и обликују своје ставове.
– Данас имамо предмете који касније имају малу практичну примену, а немамо ниједан предмет који младе учи стварима са којима ће се сигурно сусрести у животу. Многи млади не знају шта су порези и доприноси, шта су бруто и нето плата, како функционишу банке, кредити, каматне стопе, нити политички систем, подела власти. Зато мислим да би образовање морало да укључи предмет који би младе припремао за стваран живот. Када неко са 18 или 19 година изађе из школе, мора да буде функционално писмен за живот, да зна своја права и обавезе у друштву. Само на тај начин можемо дугорочно да изградимо зрело и одговорно друштво које разуме и унапређује систем у коме живи.
И. Р.