Шаховским пољима до Сибира

Имао je част да суди на три Олимпијаде. Случајно или не, прва је била 1990. године у Новом Саду, пре 30 година, у ово време, почетком децембра. Према стручним оценама сврстана је у најорганизованије до тада. Но, ток доцнијих трагичних догађаја на овим просторима говори да је то била лабудова песма Шаховског савеза Југославије. Уследило је суђење на Олимпијади на Бледу 2002. и грузијском Батумију 2018. године. Наш саговорник судио је и на Светском Омладинском првенству у Сибиру, на много континенталних првенстава, међународних турнира и свим најважнијим домаћим такмичењима. Део импозантне каријере довољан је да причу о успешнима посветимо магистру Браниславу Шухартовићу, човеку са највишим шаховским судијским рангом.
Он је међународни судија ФИДЕ као и председник Одбора судија Шаховског савеза Србије на чијем је челу последњу деценију.

Древну игру научио је врло рано, као трогодишњак, од мајке Радмиле и оца Николе:
– Било је то 1956. године, али се зауставило брзо, баш како је и почело. Када сам победио баку више нисам имао са ким да играм, сећа се тих година Бранислав Шухартовић. На срећу то није био крај приче…

НАЈМЛАЂИ МАЈСТОРСКИ КАНДИДАТ

– Наставак следи мојим поласком у основну школу. Ту сам имао другове са којима сам играо свакодневно. Када сам њих победио отишао сам у шах клуб што је било озбиљније, набавио сам шаховске уџбенике и почео да играм прве турнире, прича наш саговорник од кога се интересујемо да ли је било проблема на релацији школа – шах?

– Никада нисам имао те проблеме. Био сам одличан ђак и лако постизао све школске обавезе, а шах ми у томе није сметао. Напротив. Захваљујући шаху имао сам одличну концентрацију и логички начин размишљања, особине које су кључне за успех у учењу.

Био је пионирски и омладински првак града и ушао у екипу пожаревачког шах клуба. Освајао је шаховске категорије, а 1971. титулу мајсторског кандидата.

-У том моменту био сам најмлађи мајсторски кандидат у Југославији. Тада је то практично био максимум једног аматера, јер су више титуле захтевале професионални ангажман, каже Шухартовић који се ипак није одлучио за професионалну каријеру.

– У то време крећем на студије, а како су захтеви били стоги морао сам да изаберем. Љубав преме учењу је превагнула, а шах ми постаје хоби. Да бих могао да пратим најважније шаховске догађаје и останем у овом спорту, постајем шаховски судија. Имао сам срећу да ми ментор буде мајстор, сада нажалост почивши Драгутин Ђаја, тадашњи генерални секретар Шаховског савеза Србије, изузетан стручњак и судија.

ЈЕДАН ОД СВЕТСКИХ ПЕДЕСЕТ

По завршетку студија Бранислав Шухартовић запослио се у Пољопривредној и Економској школи у Пожаревцу, а 1979. године бива међу неколицином професора који су започели рад Више техничке школе. Сходно интересовању и образовању, наш саговорник знање млађим генерацијама преноси на два поља: класичном и спортском, односно шаховском. Осамдесетих година почиње да ради на едукацији шаховских судија. Многе од њих испратио је од најнижег, клупског, до највишег ранга међународног судије ФИДЕ. Поседује лиценцу за ФИДЕ предавача, што је изузетно признање, јер је има само педесетак шахиста на свету.

– Мој живот се окреће око осовине шах – образовање. Захваљујући шаху упознао сам и супругу Светлану са којом сам заједно дуже од пола века. Светлана је такође играла шах, па има разумевања за моја честа одсуства. Тачније, на турнире најчешће идемо заједно. Захваљујући шаху упознао сам више од 10 светских првака. Посебно ми је задовољство што сам као аутор потписао и неколико књига, а уџбеник који сам написао са бившим ђаком и пријатељем Зораном Бојовићем продаје се на свим континентима. Сада припремамо ново допуњено издање, вели Шухартовић.

Када прича о томе све изгледа лако. А да ли је било?

– Ни најмање. Низ пројеката које сам покретао нису заживели. Међу њима и „Научимо шах кроз игру”, због чега су моја осећања између поноса и туге. Циљ је био да деца у вртићу савладају шах и у почетку је древну игру научило око 1000 малишана из Округа. Данас се тај програм реализује у различитим верзијама широм Србије, али на жалост не и у Пожаревцу.

Да ли је признање ФИДЕ најдраже?

-Критеријуми за његову доделу су изузетно строги. Према мојим информацијама ове године додељена су три таква признања. Но, најдражи ми је избор за Живу легенду пожаревачког спорта, из једноставног разлога, додељују га спортисти, каже наш саговорник.

Магистар Бранислав Шухартовић је данас у пензији а „досада“ је реч која не постоји у његовом речнику јер је ангажован као и пре:

– Разлика је само што сам економски независан и могу да бирам послове, што је велика предност. Уз обавезе у шаховској организацији, наставио сам образовни рад. Развио сам неколико програма из области природних наука за талентоване ученике и много пишем. На жалост, корона је и у шаху
пореметила све планове. Ове године је требало да судим Олимпијаду у Москви и да ми ту буде додељено највише признање ФИДЕ за животно дело. То је одложено за наредну годину. Тренутно припремам међународни семинар за Бугарску шаховску федерацију који је пријављен за фебруар наредне године. У овим околностима семинар ће се одржати преко интернета, одговара Шухартовић кога на крају сусрета питамо за тајну сопственог успеха?

– Себе не сматрам успешним, али ни неуспешним. За успех су потребне две ствари: да волите посао који радите и да га радите најбоље што можете. Што је најбитније: не размишљајте о успеху, а поготово не јурите за њим. Доћи ће сам од себе, закључује Бранислав Шухартовић.

Влада Винкић