Познаваоци и љубитељи биљног света који живе у руралним подручјима, најчешћи су чувари традиције српске котарице, јер се баве сакупљањем дарова природе.
Брање и сакупљање дивљих врста лековитог биља, шумског воћа и гљива, вишевековна је делатност, првенствено становника брдско планинских крајева наше земље. Ове руралне крајеве одликују простране ливаде и очуване шуме с високим степеном биолошке разноврсности и великим бројем аутохтоних врста које ту опстају, далеко од извора загађења и других негативних утицаја.
Најважније је добро познавати терен, али пре свега имати поуздано знање и искуство у препознавању ових плодова, али и знати право време сакупљања. Поред важности правог момента брања за поједине врсте, неопходно је знати и који њихов део је најбоље искористив (цвет, надземни делови, лист, кора, плод, семе, корен), а веома је битно издвојити атрактивније примерке и оставити их за даље размножавање.У пракси се показало да је пожељно оставити једну десетину биљака и при том не би требало поново на истом терену следеће године брати.
Сакупљање дарова природе је добар извор додатних прихода на пољопривредним газдинствима, а некима је и главана делатност. Прерадом на традиционалан начин сакупљених плодова може се произвести аутентична храна датог краја (сокови, слатка, џемови, чајеви, маринирани плодови и др.). Квалитет је неизоставан када се посвети посебна пажња о хигијенској и здравственој безбедности производа. Уколико се мало труда уложи и у оригиналну амбалажу, рекламирање и маркетинг сопствених производа, овакви производи врло лако нађу пут од продаје са кућног прага до интернет продаје и већег броја купаца.
Могућности су велике, уколико за то постоје услови могу се оснивати удружења, а заједничко наступање на манифестацијама и сајмовима, само ће допринети бољој препознатљивости производа и аутентичности одређеног краја. Једноставним бизнис планом, појединачно или удружени произвођачи могу конкурисати за субвенције за опрему која би се користила за прераду.Такође, могу се организовати манифестације у оквиру којих туристи са водичима могу ићи „сакупљачким“стазама, где би научили, не само нешто више о лековитом и шумском биљу, већ и о самом крају, селу и обичајима. Све би ово допринело развоју сеоског туризма, јер туристи желе да виде, осете, купе, али и да науче.
Важно је напоменути да у сврху очувања биодиверзитета Србије, а на основу стручних процена стања популација врста које се сакупљају из природе, законском регулативом је успостављен њихов систем заштите. Услед неорганизоване и неконтролисане експлоатације комерцијално значајних врста, углавном лековитих биљака и гљива, али и одређених животињских врста, чији опстанак може бити угрожен у будућности, донета је Уредба о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне.
Министарство заштите животне средине Уредбом је одредило заштићене дивље врсте флоре, фауне и гљива, којих је тренутно 97, а чије се сакупљање из природних станишта, коришћење и промет стављају под контролу и одређује висина накнаде за њихово коришћење.
Ана Ђорђевић, дипл.инж. прехрамбене технологије у ПССС Пожаревац