2019-09-22T09:45:59+02:00 22. септембра, 2019. 09:45 |

САРА МИЉКОВИЋ: Вештина међу конопцима

Констатација да једна лепа девојка стасала у Пожаревцу добро бије, на први поглед  делује попут шале, но ово заиста није шала! Туче – итекако: рукама, стопалима и коленима. Но, то чини у борилачком рингу.

Између такмичарских конопаца крајем августа освојила је прво место на „Wако“ јуниорском Европском првенству у Ђеру у Мађарској и у свој град донела златну медаљу и грандиозни пехар.

Реч је о Сари Миљковић, девојци са Брежанског пута која се пре две године по први пут опробала у кик боксу и за кратко време постала члан државне репрезентације и дотакла звезде европског спортског неба. Она је у најтежој ринговној дисциплини К1,  као јуниорска кик бокс репрезентативка Србије у категорији +70 килограма, после три рунде савладала противницу из Русије и донела победу и прво злато репрезентацији наше земље.

– Старији брат Лазар и ја одрастали смо уз мајку Татјану и оца Првослава, и занимљиво је да се нико у породици, осим мене, не бави спортом. Дане детињства уз рођеног и осталу браћу и друштво проводила сам, како то Пожаревљани кажу, на Брежанском путу, преко пруге. Уз обавезе у Основној школи „Вук Караџић“ коју сам похађала, главна занимација биле су „женске игре“, али и кошарка, фудбал, и – није тајна – понека туча, како то међу децом углавном бива. Наравно, ни на крај памети ми није било да ће овај негативни, али саставни део сваког одрастања постати моја опсесија у спортском смислу, прича нам Сара.

По завршетку основне, наша млада саговорница уписује и са успехом дипломира на Техничкој школи „Никола Тесла“ у Костолцу смер Електротехничар електронике на возилима, али већ као ученик посвећује се спорту и постаје  чланица Клуба борилачких спортова „012″ у Пожаревцу.

 – Ивана, другарица из основне школе, позвала ме је једног дана да јој правим друштво на тренингу у теретани. Како ми је било занимљиво, и сама сам се укључила у  спортове намењене женском полу и аматерски започела бављење спортом. Но, видевши да се у Клубу тренира и кик бокс, заинтригирало ме је и после два месеца улазим у свет борилачких вештина. Иначе, у мојим ранијим дечијим играма било је по неке туче међу нама клинцима, па сам се са непријатностима због удараца већ тада сусретала. Такође, имајући у виду да сам посматрала тренинге из непосредне близине, прве добијене ударце нисам доживела као катастрофу, већ као спортски изазов. Уосталом, то није нешто што не може да се поднесе, каже Сара.

РЕЧ ТРЕНЕРА

                                             Ускоро с најбољим борцима планете

Сара и тренер Никола Марковић

– Сара је врло предана девојка, што се тиче спорта. Ово је један од најтежих појединачних спортова у коме морате бити психофизички веома добро припремљени и јаки као индивидуа. Сара јесте млада, али ми смо у Клубу сви као једна породица, ради се предано по свим критеријума које захтевају стандарди, тако да све функционише на највишем нивоу. У Клубу постоји секција за жене чији је Сара члан, и то су интезивнији али временски краћи тренинзи, а кик бокс је спорт у коме се највише исплате упорност и вештина уз много одрицања, каже њен тренер и власник Клуба борилачких спортова „012″ Никола Марковић и додаје: – Њени успеси нису нимало случајни, јер је за две године вансеријски напредовала и дала све од себе, а ми сви у клубу стојимо иза ње и пружамо јој подршку. За њу немам ни једну лошу реч и тврдим да ће тек напредовати, јер је европски и светски пут тек сада пред њом. Наиме, ускоро је очекује Светско првенство у кик боксу где ће се борити са најбољим борцима планете.

СВАКОДНЕВНИ ТРЕНИНЗИ  УЈУТРУ И УВЕЧЕ

Почеци спортске каријере Саре Миљковић везују се за средину 2017. године када је ушла у ринг и почела са тренинзима који изискују поприличне напоре и одрицања.

– Напорно сам тренирала јутро – вече, између сам ишла у школу, а велику подршку у свему овоме пружао ми је тренер Никола Марковић, који је и данас уз мене. Бодри ме, указује на пропусте, похвали када је све добро тако да делујемо као успешни двојац без кормилара, о чему говоре и бројна признања која сам освојила, сазнајемо од Саре која на наше питање да ли је кик бокс опасан спорт одговара:

– Ни мало. Све је под контролом. Постоји заштитна опрема, тачно се зна како се упућују ударци и не постоји могућност озбиљних повреда.

Када су тренинзи у питању најпре се почиње са кондицијом: истрчи се на отвореном неких пола сата после чега се одлази у салу. Овде се ради техника, трбушњаци, истезања и то траје око два сата.

Наша саговорница је од 2017. до данас приказала изузетно знање у кик боксу, али се и доказала бројним победама, чиме је себи прокричила пут у репрезентацију Србије а свој Клуб борилачких спортова „012″ довела на високу лествицу успешних клубова на Балкану. Прво Сарино такмичарско учешће било је на Београдском првенству у кик боксу када је осетила како је бити у рингу и са њега у родни Пожаревац донела прву медаљу. Златну, наравно. Потом је на надметању најбољих бораца Балкана у Нишу такође освојила златну медаљу, а исти, сјајан успех и злато дoноси и са турнира „Међународни трофеј Београда“ , што је већ уводи у ред значајних имена српског кик бокса. За један од већих успеха на међународној спортској сцени сматра Европски куп „Wako Gran Prix“ у Сарајеву, где се надмеће у сениорској конкуренцији и осваја, шта би друго, него – прво место. Као вишеструки државни првак у А класи, у low kick и К1 дисциплини, осваја међународне турнире „Balkan Best Fighters“, „Serbian Open“ и маја ове године светски „Wако куп“. Како је услов за улазак у репрезентацију Србије  освајање државних првенстава у кик боксу, Сара је својим успесима овај услов стекла на начин какав се пожелети може. Наравно, овај пут није био једноставан јер место у тиму репрезентације добијају само најбољи борци. А Сара Миљковић је управо таква.

– По мало збуњује што сам фактички још увек у јуниорској категорији, али сам практично највећи број шампионских титула освојила као сениор која је доста захтевнија и сериознија категорија. Но, у свему је  најважније да сам матичном Клубу борилачких спортова „012″, граду Пожаревцу и Србији донела велика признања, каже нам Сара и додаје да је разлика између рада у матичном клубу и репрезентацији у томе што се у репрезентацији ради са петорицом тренера, који воде и на припреме и на турнире, и сви су на располагању, док се у Клубу ради са једним тренером.

                                                     Бране боје Пожаревца и Србије

    Пожаревачки Клуб борилачких спортова „012″, који је члан Спортског савеза Пожаревца и Кик бокс савеза Србије, има чиме да се похвали. У њему је неколицина такмичара државних првака и првака Београда, а Клуб је у Београду током ове године проглашен најтрофејнијим. Зато се у граду у коме живе и раде овакви таленти очекује више слуха за већу подршку. Такмичари овога спорта су без сумње на најбољи могући начин бранили и браниће боје Пожаревца и Србије.     

Ових дана по повратку из Мађарске, Сара је мало одморала, чула са другарима. Било је и неизбежних јутарњих и поподневних тренинга, па тек после њих  могла је мало да се шета по граду. А о томе како родитељи подржавају репрезентативку и шампионку, кратко каже:

– Подржавају ме у сваком погледу, али се и брину. Поготово када дођем кући са неком повредом, модрицом или огреботином. Тада се уплаше, али све то брзо прође. Могу рећи да су с једне стране и привилеговани, не морају да брину да ће ме неко на улици напасти, угрозизи ми живот, повредити. Кад ме виде овако високу, а имајући у виду моје борилачке вештине које у сваком тренутку могу да употребим, мислим да ме се многи помало и боје, каже шампионка Сара.

В. Винкић