Поводом двадесет треће годишњице од погибије бившег команданта Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије генерал – пуковника Љубише Величковића, крај његове вечне куће у родном Црљенцу, положени су венци. Уз чланове породице Величковић, пошту је одала делегација Команде РВ и ПВО на челу са начелником Штаба пуковником Горданом Павловићем. У име локалне самоуправе венац су положили председник Општине Малиша Антонијевић, председница Скупштине општине Горанка Стевић и заменик председника Општине Даниел Сурдуловић. Чувеног генерала сетили су се и представници Центра за обуку копнене војске у Пожаревцу, Полиције, СУБНОР-а, Месне заједнице Црљенац, фудбалске и ловачке организације.
Председник Општине Мало Црниће Малиша Антонијевић подсетио је да су прошле 23 године туге, бола и сећања од када је прекинут живот, али створен мит, који ће вечно подсећати на храброст генерала Величковића.
-Знам да не постоји дан у коме вам мисли и осећања нису усмерена на Љубишу, нашег пилота, генерала, српског јунака. Рођен на овој земљи, из које је упио све најбоље, најлепше и најпоносније, само је њу и волео и једино је у ту земљу могао да се врати. За њега друга, није ни постојала. Ходајући њоме, остављао је трагове, путоказе, дела, како на земљи, тако и на небу. Љубав је та која натапа и оплемењује, њоме се гради однос према родитељима, деци, завичају. Корачајући, гледао је ка небу. Летећи погледом је тражио завичај. Често је авионом ниско Црљенац прелетао, показујући тиме и значај и место родног краја и земљака у свом срцу… Људи умиру неколико пута. Када им тело умре, када умру и када их забораве. Љубиша Величковић наставља да живи у својим делима, у својој деци и у нашим срцима, казао је Антонијевић.
Генерал Љубиша Величковић погинуо је 1. јуна 1999. године у НАТО бомбардовању наше земље приликом ноћног обиласка јединице за противваздушна дејства у селу Омољица код Панчева. Тако је физички отишао један од најшколованијих официра тадашње Војске Југославије, али успомене и сећања заувек ће чувати Љубишу Величковића од заборава.
ТРАДИЦИОНАЛНИ МЕМОРИЈАЛНИ ТУРНИР
Након полагања венаца, традиционално у организацији Општине Мало Црниће, Месне заједнице Црљенац, Општинског фудбалског савеза и Фудбалског клуба „Стиг“ Црљенац, организован је Меморијални фудбалски турнир „Генерал Љубиша Величковић“. Ове године учествовале су екипе Полицијске управе Пожаревац, Центра за обуку копнене војске Пожаревац, ФК „Стиг“ Црљенац и 204. ваздухопловне бригаде Батајница.
О ЛИКУ И ДЕЛУ ГЕНЕРАЛА
Љубиша Величковић рођен је 1. марта 1946. године у Црљенцу и као одличан ђак основне школе опредељује се за одлазак у Ваздухопловну гимназију, тада припремну школу у Мостару. Уписује се у прву класу генерације и завршава је 1963. године, као први у рангу. Професори и васпитачи тада елитне војне школе, уочили су и запамтили бистрог и способног дечака, који је испољавао велику упорност и амбициозност да стекне што више знања. Међу првима у рангу Љубиша завршава Ваздухопловну војну академију у Задру 1966. године и постаје потпоручник – пилот Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Убрзо затим завршава преобуку за летење на суперсоничним авионима – МИГ и на тим авионима разних типова је углавном летео више од тридесет година.
Један је од првих наших пилота који је завршио преобуку за летење на МИГ-у 29, тада једном од најбољих борбених авиона у свету. Завршио је највише војне школе са одличним успехом и чувену руску Генералштабну академију „Ворошилов“ са високим успехом. Био је веома цењен и уважаван од стране војног екстаблишмента разних земаља, посебно руског, где је имао и доста пријатеља. Током НАТО агресије потпуно свестан чињенице и ситуације, генерал Величковић улаже сву своју снагу у одбрану отаџбине. Један је од главних твораца плана употребе снага ваздухопловства и противваздушне одбране током тог ратног периода. Често обилази јединице на ватреним положајима, контролише, даје упутства и лични пример. У јеку бомбардовања наше земље налазио је времена, да обично у повратку са обиласка јединица на положајима сврати у свој родни Црљенац, макар на пола сата, да предахне, види своју мајку или поразговара са мештанима. Волео је село у коме је рођен, често је и на другим местима истицао да је пореклом из Црљенца, па је овде и кућу саградио. Иако је пре бомбардовања током слободног времена био на многим местима, изгледа да је најрадије долазио у ово село, првенствено да се опусти и одмори од посла, при чему није волео да говори о својој служби. Радо је ишао у лов или на пецање, а редовно је био први раноранилац у брању шумских печурки, при чему је одлично знао и памтио где их може наћи. Волео је и знао да поразговара са својим земљацима на примеран начин, а знао је и да се нашали.
Остварио је бриљантну војничку каријеру, у току које је више пута одликован високим војним одликовањима и два пута ванредно унапређен у виши чин. Носилац је, за сваког пилота најдражег признања, Златног летачког знака. Обављао је многе најодговорније дужности, укључујући и дужност команданта РВ и ПВО. Последња на којој је, као једини генерал у историји српских ратова дао и живот, била је функција заменика савезног министра одбране и помоћника начелника Генералштаба ВЈ за РВ и ПВО. Сахрањен је 3. јуна 1999. године, по сопственој жељи на гробљу у Црљенцу, само неколико дана пре престанка агресије на нашу земљу.
Д.Динић