Данас је на Новом гробљу у Пожаревцу сахрањен публициста и књижевник Синиша Ристић. Рођен 1947.године у Великом Лалоу Гимназију је завршио у Петровцу на Млави. Од ране младости заљубљен у писану реч сопствено професионално опредељење усмерава тим правцем, те у Београду студира на Катедри за српски језик и књижевност Филолошког факултета. Након времена проведеног у просвети таленат почиње да испољава као новинар недељних новина „Реч народа“ док 1977.године са тимом колега бива један од првих креатора а доцније и уредника програма тада основаног „Радио Пожаревца“. Остаће упамћен по хиљадама сати ауторских емисија на чијем пиједесталу стоје бројне репортаже међу којима се издвајају и памте оне снимљене на пољима Стига и врлетима Хомоља чији су јунаци, земљорадници, бачијари, народни музичари, чувари традиције, обични људи…
Радни и новинарски век дуг 47 година оплеменио је и као уредник пожаревачкоg дописништвa Телевизије Београд, док су његове емисије и тонске записе могли да чују милиони слушалаца путем програма Радио Београда чији је сарадник био годинама. Било би неправедно изоставити сјајне текстове које је Синиша потписивао као дописник „Вечерњих новости“ али и бројних писаних медија кроз које је на специфичан и себи својствен начин првенствено презентовао људе и догађаје са територије браничевског округа. До одласка у заслужену пензију новинарске воде родног краја усмеравао је путем штампаних медија које је основао и уређивао: „Нова реч Плус“ и „Чуварник“.
За Ристићем је остао и богат књижевни опус. Дела су му превођена на немачки, италијански, руски и белоруски језик која су издавачки потписивали „Просвета“, „Народна књига“, „Рад“, „Апостроф“, „Мобаров институт Заветине“, „Српска књига“, „Чуварник“, „Нова реч“, „Браничево“, „Реч народа“, Народна библиотека „Србољуб Митић“ Мало Црниће, Културно-просветни центар Пожаревац, Културно-просветни центар Свилајнац… Речју, овај човек од пера књижевној историји оставио је збирке поезије, романе приче, драме, есеје, студије, са Србом Игњатовићем приредио је неколико антологија али је као значајан стваралац и сам заступљен у неколицини оваквих дела. Опус Синише Ристића као писца оцењивали су бројни домаћи критичари, док је сива еминенција српске књижевности, есејистике, телевизијског уредништва и критике Чедомир Мирковић сврстао Ристића у веома значајане домаће ствараоце.
Из родног Великог Лаола у дијапазон плодоносног света публицистике и уметности понео је љубав према музици кроз два сегмента: као писац текстова компоноване народне музике и фрулаш. Током 2013. године постао је солиста Радио Београда у чијој архиви се чувају и у програму емитују мелодије које је одсвирао на поменутом древном српском инструменту. Готово до последњег дана са поносом је говорио о музичком уреднику Ненаду Димитријевићу и људима који су подржавали његов музички таленат. Све сами великани: Веља Кокорић, Микан Обрадовић, Тихомир Пауновић, гитариста Радиша Рајковић и лични учитељ Мирослав Илић Фића о коме је написао једну од својих последњих књига насловљену именом „Што имао, фрули и традицији дао“.
У интервјуу који је дао за недељник Реч народа, на питање Миодрага Лазаревића „Шта даље? Има ли даље?“, одговорио је у свом стилу:
-Мало ли је ово до сад?! Ако буде још биће. То није више само моја ствар. Уосталом, мој сваки дан почиње људском речју и свирком.
По спроводу над Новим пожаревачким гробљем сунце се помаља кроз облаке, баш како се Синиша немерљивим агнажовањем и упорношћу деценијама издвајао међу колегама у области новинарства, књижевности, музике… На свој начин: некад жустро, некад лагано и ненаметљиво. На трен се од некуд зачу црвкут птица, по мало налик Ристићевој фрули. Позната и многима драга домаћа глумица, Крушевљанка, са којом сада Синиша највероватније дели небеске стваралачке згоде рекла би кратко и јасно: „Личи“.
Влада Винкић