На Старом пожаревачком гробљу данас је сахрањен Видоје Лилић Лиле, просветни радник у пензији и вишедеценијски спортски радник у области шаха где се исказао као сјајан такмичар и врхунски едукатор младих генерације.
У знак сећања обављујемо текст из маја 2018.године када смо га представили у рубрици „Успешни међу нама“.
ДЕЧИЈА РАДОСТ МИ ЈЕ НАЈВИШЕ ПРИЗНАЊЕ
„Железнички кутић“ је простор који ће Пожаревљанин Видоје Лилић вечито памтити. Клуб који је својевремо окупљао запослене на пожаревачкој железничкој станици, био је кутак у коме се уз кафу, сок или чај, радо играо и шах а овај простор и дешавања у њему магнетном снагом привлачили су малог Видоја да сатима стоји уз неки од столова и посматра кретање црно-белих фигура. Тако је научио прве потезе, и већ као ученик првог разреда основне школе више него солидно владао овом древном игром.
Видоје је рођен октобра 1948. године у Топоници крај Беле Паланке, где је одрастао уз мајку Миру, домаћицу и оца Станислава, железничара, захваљујући чијој служби се породица Лилић после неколико година сели у Пожаревац. Највише дечачког времена проводи у Делиградској улици у којој је породица Лилић становала, где са вршњацима, уз шах, највише игра фудбал. После завршене Основне школе „Вељко Дугошевић“ и Средње економске у Пожаревцу дипломира на групи за историју и географију Више педагошке школе у Крагујевцу и 1970. године запошљава се као наставник у основној школи у Дубовцу, крај Ковина
– Рад са ученицима у оквиру редовних предмета на почетку каријере није ми ни мало тешко падао. Наиме, нашли смо се на истој „таласној дужини“, о чему говоре висока признања која су моји ђаци остваривали на републичким такмичењима у области географије и историје, сећа се тих времена Лилић.
– Оно што ми је ишло на руку је чињеница да је у Дубовцу било доста талената за шах, што ми је пружило могућност да ујединим две љубави – просвету и спорт. Оснивам Шаховски клуб „Јединство“ који са великим успехом такмичи широм Југославије, а са својим ученицима 1976. године у Аранђеловцу постајемо победници Сеоских олимпијских игара.
Да је Лилић оставио велики траг у Банату, говори податак да Шах клуб „Јединство“ који води 1977. године добија Октобарску награду Ковина.
– У Пожаревац се враћам 1980. године. Када почињем да радим у истуреним одељењима Основне школе „Вељко Дугошевић“ у Пољани и Лучици као наставник историје и географије, али сам се у сваком тренутку трудио да уз редовне предмете децу уведем и у свет шаха, прича Видоје.
Деценија без пораза
Уз посао наставника, Лилић је обављао и дужност помоћника директора Одељења у Пољани и Школе „Краљ Александар“ у Пожаревцу, а за резултате у настави, друштвеним, културним и спортским активностима награђиван је и похваљиван како од градских, тако и републичких институција. Но, како сам каже, најдража су му признања која је добијао од својих ђака – стеченим знањем и наградама које су освајали на бројим такмичењима за које их је припремао. Наравно, ни у једном тренутку није запоставио шах. Као омладинац и сениор наступа за „Млади радник“, а важио је за играча који не може изгубити меч. У аналима Клуба забележено је да Видоје Лилић у пероду од 1983. до 1993. године, пуну деценију, није доживео ни један једини пораз. Као секретар Шаховског клуба „Млади радник“ организује бројне турнире, а као капитен предводи свој тим на многим такмичењима одакле су се играчи ретко када враћали без пехара и медаља.
Награде и признања
Видоје Лилић је као уважени наставник и сјајан спортиста током наставничке и спортске каријере освојио небројено признања и награда које је тешко на овако малом простору набројати. Посебно истиче Октобарску награду града Пожаревца 2008. године за дугогодишњи успешан рад у образовању и васпитању младих генерација, а ту су и захвалнице Републичке заједнице основног образовања за допринос у развоју основног образовања, Повеља поводом Дана просветних радника, две Плакете за успешну организацију Радничко-спортских игара Србије, Признање за спорвођење акције „Шах у школе“ , плакете Шаховског савеза Србије, док је крајем марта Скупштина Шаховског савеза Браничевског округа доделила Плакету за дугогодишњи рад са пионирим и кадетима и велики допринос популаризацији шаха…
Првог дана септембра 2013. године Лилић одлази у пензију, али наставља са радом на шаховском пољу у едукацији најмлађих. Са ученицима Школе „Краљ Александар“ осваја прво а потом и треће место на Републичком такмичењу, док је као координатор школског шаха за Браничевски округ, у свим пожаревачким школама спровео школска такмичења са којих су се најбољи пласирали за окружна и републичка. Видоје Лилић током читаве просветне и спортске каријере има велику подршку супруге Милунке, док су породично окружење употпуњавали кћер Милица и син Милош. Милица је данас на докторским студијама у Гранади, док је Милош завршио Војну академију и са породицом живи у Београду.
– Сјајан је осећај када имате подршку са више страна. Конкретно, ја сам увек имао подршку колега на послу, својих ученика, саиграча из Клуба. То вам даје снагу и вољу да истрајете у реализацији било које идеје, каже Видоје. Са друге стране, ту је породица која пружа нешто другачију потпору. Додуше, са Милицом и Милошем се путем скајпа виђам свакодневно, тако да смо, захваљујучи напретку технике, увек заједно.
Видојев дан дан почиње кафом коју испија са супругом Милунком, уз неизбежно листање дневне штампе.
– Затим одем у школу, где се сретнем са колегама, разменимо мишљења, а није редак случај да ме замоле за помоћ у вези одласка на неко такмичење, припрему приредбе или потраже неки савет. Касније се сретнем са пријатељима, а повремено одем на плац. Вечерње сате посвећујем шаху, а посебни дани су уторак, четвртак и петак када радим у школи шаха са децом.
Крајем прошле године наш саговорник започео је рад као тренер млађих категорија у Пожаревачком шах клубу, где најмлађе суграђане уводи у свет шаха. Са пажњом пратимо његов однос према деци која га ословљавају са „тренеру“ или „чика Лиле“, а кратке паузе између рада усмерене су на размену сличица за наступајуће Светско првенство у фудбалу.
– Рад са младима за мене представља велико задовољство, а дечија радост ми је највише признање и поштовање за уложени труд. Управо се припремамо за Републичко шаховско првенство за ученике основних школа у Зрењанину, а и сами сте уочили да међу нама влада сјајна атмосфера учења кроз игру.
– Деца су ми млада, а и ја са њима! Није мото, али може да прође, кроз смех закључује разговор Видоје Лилић.
Текст и фото Влада Винкић
